Feredže otetim devojkama

Usledila je još jedna otmica, izvršena 1898. godine, koju je, kako se uobičajilo, neminovno pratilo arnaućenje, a imala je posredno dejstvo na događaje u Istoku 1903. i narednih godina. Zapisana je rukom Stojana Novakovića, srpskog poslanika u Carigradu, a upućena Tefik-paši, ministru inostranih dela Turske: "Tri kćeri Radoja Đurića, iz sela Istoka, Arnauti oteše iz očeve kuće. Radoje je podigao tužbu u Peći, ali ništa nije urađeno po toj tužbi". Nije ostao nikakav trag o otmičarima, a prema događajima koji su usledili, i praksi koja je već postala uobičajena, one su ostale u prisilnom zatočeništvu. Poarnaućene, rađale su decu druge vere, druge nacije - rečju neprijatelje Srba, svojih predaka.

Tefik-paša je Novakoviću odgovorio, pošto je, kako navodi, sproveo istragu i utvrdio da su preuveličane i neosnovane optužbe na račun Arnauta, posebno kada je reč o nasrtajima na čast žena, budući da je "strogost običaja kod Arnauta" svima dobro poznata, te ne oseća potrebu da na njih uošte i odgovara.

Izbegao je da odgovori na otmicu devojaka Radoja Đurića, ali je istakao samo jedan slučaj koji se od ostalih razlikovao, otmicu kćeri Makse Petkovića. Ovaj slučaj karakterističan je po tome što je jedan Srbin pokušao da ostvari ženidbu uz pomoć plaćenih otmičara, Šiptara.

Ispitujući odvođenje, silovanje i arbanašenje devojaka, Miloš Jagodić sačinio je obrazac kako je ono najčešće ostvarivano. Albanac bi oteo devojku ili ženu, zatvorio je u kulu i silovao. Ukoliko ne bi pristala na preveravanje, pretio je da će se osvetiti njenoj porodici. Pod tim teškim pritiskom - žrtvovati sebe ili porodicu - katkad sebe i porodicu, one su izvođene pred turske zvaničnike i sud, i najčešće izjavljivale da "svojevoljno" prihvataju Muhamedovu veru.

Ukoliko bi smogle snage za rizik i kazale da odbijaju prelazak u islam, da žele da ostanu u svojoj veri, vlast bi ih vraćala roditeljima. Potom bi takve porodice bile izložene neviđenom nasilju otmičara devojke, te im nije preostajalo ništa osim da beže u Srbiju. Retki su slučajevi da su devojke same, bez ucena, prihvatale drugu veru, a nije zabeležen nijedan slučaj da su roditelji dobrovoljno udali svoju kćer za Šiptara.

Mnogobrojnim otmicama i poturčivanjem srpskih devojaka i žena mnogi Arnauti stvarali su prave hareme.

Kosta Milovanović Pećanac kaže da su se u to vreme i "srpske devojke krile", misleći da nisu imale slobodu kretanja kao i muškarci. "Arnauti nisu nikada ubijali žene, pošto su to smatrali za nečovečnost i sramotu".

Kada je Kraljevina Srbija počela da otvara svoje konzulate u Turskoj, Srbi su u njima videli svog jedinog pravog zaštitnika. U ovoj velikoj nadi nisu se prevarili, ali moć konzula nije bila takva da ih je mogla uspešno zaštititi od svakolikih stradanja.

Potreba za otvaranjem konzulata Srbije u Turskoj, na prostorima gde živi srpski narod, osećala se odavno, ali je to pravo Kneževina stekla tek sticanjem nezavisnosti. Na osnovu Zakona o diplomatskim zastupništvima i o konzulatima srpskim u inostranstvu (1879), Kraljevina Srbija otvorila je konzulate u Solunu i Skoplju - 1887, u Bitolju i Prištini - 1889, u Serezu - 1897. godine. Iako se osećala potreba za srpskim konzulatima i u Pljevljima, Prizrenu, Skadru, napori Srbije da ostvari ovu zamisao ostali su bez uspeha.

Prištinski konzulat pratio je zbivanja u Metohiji, te su, zahvaljujući izveštajima konzula Ministarstvu spoljnih poslova Kraljevine Srbije otrgnuti od zaborava mnogi događaji iz ove, od početka turske vladavine prilično zaturene provincije srpskog roda, a nekada njene matice. U kakvim su uslovima radili srpski konzuli i kakvo je stanje vladalo na prostorima na kojima je živeo srpski narod u Turskoj najbolje svedoči podatak da je prvi srpski konzul u Prištini, Luka Marinković - ubijen.

DogaĐaji u neposrednoj vezi s Istočkom aferom, ali i celim područjem Stare Srbije, naterali su konzula Spalajkovića da sa Milanom Rakićem obiđe Peć, kako bi tamošnje vlasti ubedili da poprave stanje u Pećkoj kazi. Rakić je dolazak u Peć opisao tastu Ljubomiru Kovačeviću, 19. jula 1905, ovim rečima:

"Ulazak u Peć neću skoro zaboraviti. Najpre kroz turski kraj i čaršiju punu natmurenih Arnauta, kroz jednu jezovitu i zloslutnu tišinu, pa onda kroz srpski kraj, pun naroda, naročito dece i žena koje viču ,dobro došli,, bacaju cveće na nas i plaču. A Boga mi i ja sam jedan dobar deo puta otplakao". U centru Peći, punom Turaka i Arnauta, susret sa Srbima bio je dirljiv, grlili su se i ljubili, sa suzama u oku, ali i sa zapetim revolverima u džepu.

Savremenik ovih događaja, Milan Nikolić, svedoči da je Spalajkovića i Rakića, koji su se smestili u Pećkoj patrijaršiji, turska vojna straža sprečila da primaju Srbe. Mutesarif ih je ubedio da ne idu u posetu Visokim Dečanima, iz bezbednosnih razloga, što su oni prihvatili, posle dugog premišljanja.

(Nastaviće se)