Čuvari svoje grude!

KNEŽEVINA, potom Kraljevina Srbija, naročito od 1878. godine, starala se ne samo o Staroj Srbiji već i o Makedoniji. Prednost je dobila druga oblast, usled utakmice sa Bugarskom i Grčkom oko uticaja i podele Makedonije. Kosovo i Metohija bili su skrajnuti, bez jasnih pogleda i planova. Nijedna srpska vlada od 1878. do 1912. godine nije se usudila da organizuje ustanak Srba u Kosovskom vilajetu. Time su htele da izbegnu sukobe sa Turskom i da ne pogoršavaju položaj sunarodnika.

Njihova najveća dilema bila je - da li Srbe naoružavati i time im omogućiti da se sami brane. Posle neuspelog pokušaja naoružavanja Srba u Ibarskom Kolašinu (1901), odustalo se od ove ideje, te su Srbi ostavljeni da trpe nasilje, bez ikakve dobre mogućnosti da se sami brane, ili da ih Srbija štiti.

Bilo je više ustanova u Kraljevini Srbiji koje su brinule o srpskom rodu u Staroj Srbiji, kao što su fond Save Igumanova, Društvo Svetoga Save, kao i mnogobrojni pojedinci. Njihova pomoć u sprečavanju nasilja bila je beznačajna; ona se uspešnije ispoljavala u materijalnoj podršci manastirima, obrazovanju i prihvatanju izbeglica.

IzveŠtaj konzula Miroslava Spalajkovića Pašiću od 3/16. februara 1905. godine sadrži više zanimljivih podataka o Srbima iz Istoka.

"Usred arnautskog mora, selo Istok, sa još nekoliko sela, predstavlja najzdravije jezgro srpskog naroda u Pećkoj nahiji. U njemu su ljudi kao lavovi, a u njima srpska svest kao dijamant. Zato nije ni čudo što su se Turci i Arnauti okomili baš na to selo i što se svim silama trude da ga unište - kao što su pre nekoliko godina s Kolašinom pokušali. I da bi to postigli, Turci na prvom mestu gledaju da smaknu najviđenije ljude u našem narodu. Tako je nekad bilo i kod nas za vreme dahija. I ko hoće da vidi svojim očima stanje kakvo je bilo u Srbiji pre prvog ustanka, taj treba da ode u Pećku nahiju".

Ovim rečima konzul Spalajković dočarao je stanje u Metohiji. Možda su dahije i poturčeni muslimani u Beogradskom pašaluku bili za nijansu umereniji, za razliku od islamizovanih i rimokatolicizovanih Arnauta. A o čvrstini nacionalnog osećanja Srba Metohijskog Podgora, Istoka i okolnih sela, imamo potvrda i u drugim izvorima.

Krajem 1905. godine Spalajković je uverenje o Srbima Metohijskog Podgora još jednom ponovio predsedniku vlade Kraljevine Srbije: "I samo zato što su Srbi bez oružja, Arnauti katolici čine nad njima svakojaka nasilja, biju ih kao zečeve i utamanjuju naočigled celog sveta. Za toliku nepravdu i pred Bogom i pred ljudima Srbija snosi tešku odgovornost. Treba samo videti Srbe iz pojedinih pećkih sela, kao što su Dragoljevce, Istok, Sinaj, Gorioča, Drenovčić, Bič, Belo Polje itd. i onda se dobija uverenje da su se samo takvi ljudi mogli, bez oružja, do sada održati na svojim ognjištima, pored svih paklenih muka kojima je izložen njihov svakodnevni život. Onda se samo može pojmiti koliko ti ljudi vrede za Srpstvo i šta bi mogli učiniti da im se samo pruži oružje radi njihove lične zaštite".

Milan Rakić je Branimiru Ćosiću u nekoliko rečenica sažeo svoje utiske: "Kakvi događaji, kakvi ljudi! I kakve hrabre žene. To je bilo herojsko doba, veliko doba. Ne, kada budem ostario i povukao se u Kovionu, onda dođite, pričaću vam". Ali pesnik obećanje nije održao, te su njegove impresije o ljudima Podgora ostale nepoznate.

Vekovima izmešani sa Šiptarima, Srbi su primili neke njihove karakterne osobine, kao i oni srpske. U Šiptarima, uz to, teče mnogo srpske krvi, više nego šiptarske u Srbima, što je pre svega posledica odvođenja i poarbanašenja devojaka, i preveravanja i arbanašenja muškaraca.

Po nošnji i izgledu Srbi Metohijskog Podgora malo su se razlikovali od Šiptara. Skoro da je zanemarljiva i razlika između Rugovaca i Podgoraca, i Srba i Arnauta. Podgorce je, u Mitrovici, zatekao i opisao Gligorije Božović: "Znam da su Srbi iz pećkog kraja, ali pod ćulavima, sa izbrijanim glavama, dugim perčinima i uskim čakširima kao Arnauti".

Žene u Istoku nikada nisu nosile dimije.

Geografski položaj čitavog kraja i ekonomski status Srba Metohijskog Podgora, u kojem je, kako je rečeno, bilo Srba sa sopstvenom zemljom, ulivala je dodatnu sigurnost hrišćanskom življu i omogućavala mu da istraje u otporu nasilju. Bilo je Srba čivčija, ali je bilo i onih koji su imali sopstvenu zemlju, kao i onih što su su uzimali pod zakup begovsku zemlju.

OpŠte je uverenje da su Gornjomoravci Kosova "najtvrđi naš tip", svikao na trpljenje, te stoga svoj posed "zubima snažnije drži" od bilo kog drugog sunarodnika. Kao takav bio je efikasniji i junačniji od Dinaraca, jer je izabrao pouzdaniji put: "više je trpeo, bolje se dovijao, pametnije ubijao i to samo kad se moralo, i na taj način bolje naciji čuvao njenu grudu", primetio je savremenik i učesnik u starosrbijanskim događajima s početka 20. veka Gligorije Božović.

Niko nije bio siguran koliko će potrajati tursko doba, i kada će Srbija doći. Suviše mnogo je vremena prošlo od vožda Karađorđa do njegovog unuka kralja Petra, a stanje u Metohijskom Podgoru nije se popravljalo. Strpljenje je odavno izgubilo smisao, nada je odavno splasnula, a živeti se moralo i u najcrnjem delu Evrope - kako se o ovome kraju jedan savremenik izrazio.

(Nastaviće se)