Nejako telo očvrslo zulumom

VUKOSAVA, hipokoristik Vujka, ime koje se daje iz milošte, i po kojem takva osoba ostaje upamćena zauvek, peta je kćer Ilije Repanovića iz Osojana.

Srpske porodice bile su brojne, sa mnogo muške i ženske dece. Radi obavljanja poljoprivrednih i stočarskih poslova, deca su bila od nemale koristi. Budući da su muška deca ostajala u kućnoj zadruzi, a devojke udajom odlazile u drugi dom, mnogi roditelji nisu žurili da udaju kćeri, koristeći njihovu pomoć u svim poslovima.

Repan kćeri nije hteo da udaje za momke koji nisu bili iz uglednih kuća i bogati, bio je to njegov javni izgovor ("još nije došao kismet"), a u suštini, hteo je da kćeri zadrži što duže u domu radi obavljanja mnogih poslova. Odbio je zato mnoge prosce, ali stasale devojke, spremne fizički i duhovno za udaju, iskazale su svoje nezadovoljstvo očevim postupcima. One su u dvorištu kuće organizovale improvizovanu pozorišnu predstavu u kojoj su imitirale oca kako odbija prosce, ne sluteći da ih on posmatra iz prikrajka.

ShvativŠi da je preterao u zanemarivanju njihovih potreba i želja, Ilija Repanović odluči da potraži čare (rešenje) za njih, a ono je moglo biti samo brza udaja. Zato je ubrzo, za mesec dana, udomio pet kćeri - da ih istim onim proscima koje je ranije on tako olako odbio. Najmlađu Vukosavu (Vujku), "vrag devojku", udao je za Savu, u Vuliće, najsiromašniju porodicu u Velikom Istoku.

Vujka je udata sedamdesetih godina 19. veka. Svatovi su po mladu morali ići u Osojane, i ne bi trebalo sumnjati da su i Petkovići (Đurići), prve komšije Vulićima, bili u svatovima. U drami "Igra zabita" devojke pevaju pesmu, koja se mogla čuti i kada su pristigli Vulića svatovi:

"Oj vesela veselice,

Veselo ti tvoje lice,

Koga god sam pogledala,

Svakome sam radost dala."

Vujka je u braku rodila tri sina - Blagoja, Sretka i Cvetka, a nije nam poznato da li je imala kćeri i koliko. Blagoje je bio oženjen Bojanom, Sretko Gmitrom (Mitrom), a Cvetko je godine 1903. tek stasao za ženidbu. Blagoje i Bojana dobili su kćer Tanu, nadimak po kojem je ostala upamćena.

O Vujki skoro da se ništa pouzdano ne zna. Generacija moga dede Đorđa, koja je o njoj više znala, davno je otišla sa ovog sveta. Mlađi naraštaj je ne pamti, čak ni članovi porodice Vulić, na moja brojna pitanja i molbu da mi saopšte bilo šta što će dopuniti sliku o ovoj ženi, najčešće su slegali ramenima.

Posle pogibije muža i dece potpuno je promenila garderobu: sve što je bilo belo skinula je sa sebe i odenula se mrčnim (crnim) ruhom. Sa crnom ubradačom (šamija) na glavi, lica ispijena, požutela i smirena kao kamen, očima setnim i nepoverljivim, ostavljala je utisak osobe koju je grom udario, a Bog sačuvao. Njeno nejako telo očvrslo je siromaštvom, a još više zulumom - turskim, arnautskim, a ponajviše srpskim. Na savremenike je morala ostavljati utisak žene koja je jača od svih nevolja što ih život nanosi...

Sukob između dve srpske porodice, Đurića i Vulića, izbio je u prvoj polovini 1903. godine, dok su još trajali arnautski nemiri. Sačuvana dokumenta i narodna tradicija razlikuju se u mnogim pojedinostima. Istorik je dokumentovanu priču uporedio i dopunio s narodnim sećanjem. Kao što u dokumentima nema mnogih podataka, svesno i nesvesno prećutanih, tako se i narodno sećanje razlikuje.

Ovaj slučaj je u dokumentima Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Srbije vođen kao "Istočka afera" ili "Afera istočka", kako piše u registrima, protokolima i dokumentima u Političko-propagandnom odeljenju istog ministarstva.

Prvi izveštaj u kojem se pominje "Istočka afera" uputio je konzul u Prištini Miroslav Spalajković 19. decembra 1904/1. januara 1905. godine predsedniku vlade Nikoli Pašiću. Izveštavajući o zulumima u Staroj Srbiji konzul je naglasio da su u poslednje vreme činjena najveća nasilja u okolini Peći. "Vrhunac arnautske razularenosti i svireposti dostignut je u Istočkoj aferi, koja je izložena u zasebnom izveštaju".

Sukob je izbio pre juna 1903. godine. Pošto nemamo pomenuti izveštaj iz 1903, oslanjamo se na jedan od potonjih, iz 1905, sačinjen u Prizrenskoj bogosloviji. Deo dokumenata o Istočkoj aferi nosi oznaku "poverljivo" i oni su često izdvojeni iz konzulovih izveštaja Ministarstvu spoljnih poslova i sačuvani kao zasebna akta. To je verovatno zato što je reč o čisto srpskom sukobu i ubistvima, u koji su se potom umešali i turska vlast i Arbanasi.

Porodicu Vulić od porodice Đurić delio je seoski put napravljen tik uz jaz kojim se voda sprovodila za navodnjavanja njiva i livada u pravcu Crnca, a služio je ženama i radi pranja odeće. Sava i Vujka već su imali oženjene sinove Blagoja i Sretka, a treći, Cvetko, tek se zamomčio. Od Radoja Đurića, kao domaćima zadruge, zaprošena je Roksanda (Rosa), unuka njegovog brata Spasoja, a kćer Milojeva. Ostalo je nerazjašnjeno da li je Radoje prosce odbio, kako tvrde Đurići ("odbijeni teškom uvredom i nipodaštavanjem"), ili je proševinu prihvatio, a potom je raskinuo, kako tvrde Vulići i ostali svedoci. Po svemu sudeći, drugo mišljenje bliže je istini; devojka je kaparisana sa 20 lira.

(Nastaviće se)