Odmazda braće Vulić!

VULIĆI su bili siromašni, meštani su ih podrugljivo nazivali „bučukari“, po poslu kojim su se bavili, pa je i to moralo dodatno opterećivati Radoja Đurića, uz prebacivanje od strane seljana, da raskine prosidbu. Moguće je i da je Radoje kao domaćin zadruge obećao devojku, ali da se s time nisu složili Rosin otac i deda. U svakom slučaju, Đurići su se popišmanili i raskidom veridbe povredili ponos siromašnih ali čestitih suseda. Prosidba je propala, a da niko u selu nije mogao ni pomisliti kakve će posledice ostaviti, zavadivši najsiromašniju i najbogatiju zadrugu u Istoku.

Povesnik je predočio da ni Ilija Repanović nije hteo udavati svoje kćeri za siromahe, što je Vujka, Cvetkova majka, dobro znala. Udomiti devojku u bogatu kuću bilo je važnije od lepote i drugih osobina mladoženje. Rosa očigledno nije bila spremna da sama pređe put i most preko jaza, baš na mestu gde se nalaze njihove kuće, jer se takav poduhvat nije smatrao časnim, a možda joj se ni sused nije dopadao. „Teško zemlji kojom vojska prođe / I đevojci koja sama dođe“, pevalo se u plemenskom društvu.

Pošto zaprošenu devojku nisu dobili, Vulići su bili spremni da osvetom brane svoju povređenu čast. Nije sasvim jasno ko je i kako započeo ovu seriju ubistava. Nesporno je da su Vulići Rosu pokušali da otmu, ali su Đurići uspeli da je sačuvaju.

Prema jednom iskazu otmicu je pokušao da ostvari Cvetkov najstariji brat Blagoje upadom u dvorište Đurića, ali je sprečen. Da li je ubijen tada, ili kasnije, ne može se pouzdano utvrditi. Nešto pouzdaniji je iskaz iz arhivske građe, koji se podudara s porodičnim sećanjem Đurića: Sretko je ubio Rosinog oca Miloja, sinovca Radojeva, na imanju zvanom Pojate, dok je ovaj čuvao ovce, iz osvete zbog neuspele prosidbe. Bila je to prva žrtva u ovom obračunu dve porodice. Radoje Đurić, posle četiri dana žalosti, ubije njihovog najstarijeg brata Blagoja, drugu žrtvu ove tek započete serije ubistava.

Surovost je nedovoljno uverljiva i snažna reč kada se predstavljaju ubistva Vujkinih sinova - Blagoja, a kasnije Sretka i Cvetka. Prema jednom svedočenju, Blagoje je namamljen, preskočio plot i upao u dvorište Đurića, gde je uhvaćen i na jeziv način mučen i pogubljen.

Dva teška ubistva u Istoku u vreme arnautskih nemira dodatno su i potpuno uznemirila Srbe. Pošto je pala krv za krv, sveštenici i prijatelji su u junu 1903. godine pokušali da izmire zavađene porodice. Po događajima koji su iste godine usledili, izvesno je da uzavrelu krv Podgoraca nije bilo lako smiriti. Ostaje utisak da je svirepo ubistvo Blagojevo uticalo da se umir krvi i prihvaćena besa ne obave valjano, i da ne zadovolje Vuliće. Sretko je Istočane iznenadio novim ubistvom u novembru iste godine, ovoga puta drugog sinovca Radojevog, Milosava, brata prethodne žrtve, drugog sina Spasojevog.

Tri srpske žrtve u mestu poznatom po otporu Arnautima, do tada složnom i nacionalno čvrstom, uznemirile su ne samo srpskog konzula i mitropolita već i tursku vlast. Selo se našlo u stanju do tada nepoznatom i nimalo lakom: spolja ugroženi od Arnauta, iznutra pometeni porodičnom dramom Vulića i Đurića, koja je već prerastala u seosku tragediju.

Osuđeni kao zle ubice, zavađeni sa najjačom porodicom u selu, bez ikakve podrške, a sa unapred datim pravom svakome da ih može pogubiti - Vulići su prisiljeni na odmetništvo, uvereni da je to jedini način da sačuvaju živote. Prvo sklonište Sretka i Cvetka bilo je u Donjem Istoku, kod kumova, potom u šumama iznad Istoka i u okolnim selima, posebno kod ujaka u Osojanu i rođaka ili prijatelja u Sinaju. U Osojanu, u svojoj rodbini, posećivala ih je majka Vujka, donosila im hranu i odeću.

Naoružani i osvetnički raspoloženi, postali su strah i trepet ne samo za Đuriće već i njihove pomagače. Vrebali su priliku da se osvete. Oprezni Radoje Đurić ne samo da je čuvao sebe i porodicu već je begunce namamio „na vrlo zgodan način“ da se vrate u Istok, i noću obojicu ubio „i zatrpao u zemlju“. Time se broj žrtava povećao na sedam - pet Vulića i dva Đurića.

Narodno sećanje obiluje još mnogim pouzdanim pojedinostima. Iz davnina je poznato da je hajdučka hrabrost velika, ali pamet kratka. Moćni Radoje Đurić poslužio se novcem, lukavstvom i prijateljstvom, angažujući skoro sve poznatije domaćine u Istoku, s namerom da se domogne odmetnika. Presudnu ulogu odigrao je Mata Ljušić, veruje se pobratim Radojev, koji je braću Vulić ubedio da se sklone kod njega, uoči Uskrsa 1904. godine. Braća su boravila u Osojanu kod ujaka, odakle ih je Mata izvukao davši im besu, bez koje oni nikako ne bi smeli doći u Istok. Ne obavestivši ni majku, oni su se noću, kradom, domogli Donjeg Istoka, proveli kraće vreme kod kumova, odakle su, opet noću, kradomice ušli u kulu Mate Ljušića.

Za to vreme Radoje je spremio zasedu od odanih ljudi, naoružanih puškama, sekirama i noževima. Čekali su da braća utonu u san. Potom su ušli u spavaću sobu, oteli Sretku i Cvetku puške i, ne zna se na čiji predlog, odlučili da živog ostave mlađanog i neoženjenog Cvetka, ali ne i ubicu Sretka. Pustili su Cvetka da umakne, ali nisu obavestili stražare na stepeništu, koji su, ugledavši Cvetka kako beži niza stube, zamahnuli sekirama i sasekli ga na mestu.

(Nastaviće se)