Tragika majke Vujke

RASKOMADANA tela Sretka i Cvetka odneta su ispod Izvora, na prostor iznad kuće Antića, i ukopana, bez sveštenika, opela i u tišini noćnoj, tajanstveno i oprezno, da niko ne sazna.

Selo je prekrio tajac. Mnogi su znali za ovu tajanstvenu smrt i nehrišćansko upokojenje samrtnika, ali svi su bili nemi. Tajna se, ipak, nije mogla sačuvati - previše je bilo učesnika u ovom obračunu, i previše prosute krvi. Majka Vujka čula je za smrt svoje dece, ali nije znala gde su ukopana. Nemoćna, siromašna, sad već bez pet muških glava, a borbena i spremna na osvetu, odlučila je da potraži pomoć turske vlasti, jedinu mogućnost koja joj je preostala.

Ova tragedija Istočana ostavila je brojne posledice. Selo se, nesumnjivo, podelilo. Većina, bar onih uglednijih, bila je na strani Radoja Đurića, tek poneki pravednik bio je naklonjen Vulićima. Deoba je, uz to, oslabila otpornu moć Istočana prema Arnautima, koji su iskoristili povoljnu priliku za nastavak pritisaka na Srbe.

U sveopštem metežu, kada se svašta moglo nekažnjeno činiti, Vujka se usudila da svih pet ubistava prijavi mutesarifu u Peći: „Aman, pašo: car da je zdravo i carski zastupnici, njegove oči i uši, njegova milost prema sirotinji raji“. Saslušavši njen tužni iskaz, odmah je naredio istočkom zabitu („istočki čuvar“) da slučaj ispita i zavede red. Koristeći se ovim nečuvenim zločinima i dramom koja je potresala selo sa sedam sahrana usled neprirodne smrti, zabit je zverski postupio prema svim Istočanima, pripomognut Arnautima predvođenim Nimanom Dervišom.

Zabit je najpre rešio da pozatvara sve odrasle muškarce, te su Istočani, saznavši za njegov plan, bili primorani da beže iz sela, u kojem su ostale žene, deca, nemoćni starci i stoka. Utočište su potražili u šumi i planini iznad Istoka, verovatno u letnjim bačijama, a bilo je zimsko doba, pri kraju 1904. godine. Ophrvanim strahom, zimom i glađu, izbeglim Srbima pretila je propast ako im se ne omogući povratak u selo, svojim kućama, izveštavao je mitropolit konzula u Prištini.

Okrivljeni za ove nemire - Radoje Đurić, Mile i Stanko Carević i Petar Ilić - već su bili u zatvoru. Prvi je bio nesporno kriv, ali su ostala trojica bili nevini, a dopali su apsane samo zato što nisu stigli da uteknu u šumu. „Turski sud traži - od zabita - da uhvati i pozatvara sve Srbe iz Istoka“, izričiti su savremenici ove drame.

Kakva je napetost vladala u selu svedoči i činjenica da se u Istoku glavom pojavio skopski valija Šakir-paša. Desilo se to pošto pećki mutesarif nije uspeo da pronađe zakopana tela Sretka i Cvetka. Niko u selu nije bio spreman da oda moćnog Radoja Đurića, te je valija odlučio da primenom nasilja otkrije tajnu grobnicu. Mučenjem pohvatanih Srba koji nisu utekli u planinu, valija je batinama iznudio priznanje. Nesporno je da je prvo pretučen Radoje Đurić, ali je on ostao nem.

Ostalo je u sećanju da je Janićije Ljušić, nespreman da podnese teško prebijanje koje su istrpeli njegovi prethodnici, a on posmatrao, klekao pred Radoja i zamolio ga da valiji otkrije tajnu i time prekine mučenje preostalih uhapšenika. Uvidevši i sam besmisao ovakvog otpora, Radoje je valiju i vojni odred odveo ispod Izvora, iskopao raskomadana tela Sretka i Cvetka i predao ih valiji, a ovaj majci. Valija skopski i mutesarif pećki mogli su da odahnu i vrate se u Skoplje i Peć.

Majki Vujki omogućeno je da sahrani svoju decu po drugi put. U raseljenom Istoku nije bilo domaćina ni odrasle muške glave da udovicama bar ozdravi glavu (izjavi saučešće), a ako je i bilo nekog starca, teško da se usudio na taj čin. Još veći problem bio je kako upokojiti isečena tela braće Vulić kada se većina žitelja sklonila u planinu, te u selu nije bilo sposobnih muških glava da, na rukama, dva kovčega odnesu od kuće do groblja. Zato su kovčege smestili na obična volovska kola, a dvojica odraslih Vulića uhvatila su se za jaram i pogrebna kola teglili do groblja.

Bila je to najneobičnija sahrana i najneobičnija povorka ikada viđena u Metohiji: kola sa kovčezima i ljudskom zapregom, u pratnji samo žena, dece, ponekog starca i nekoliko preostalih turskih vojnika, po svemu sudeći i sada bez sveštenika. Potom su i udovice Vulić mogle da predahnu, iako bez muževa i sinova, ali sa braćom upokojenom u seoskom groblju prema obredima pravoslavne vere, doduše ne svim.

KRAJ