Skromni čovek za katedrom

OD kada je 1897. g. izabran za nastavnika na Pravnom fakultetu beogradske Visoke škole, Slobodan Jovanović je do odlaska u penziju bio najpre i iznad svega profesor ovog Fakulteta i u tome leži ne mali deo njegove veličine. "Bio je u pravom smislu reči čovek škole na kojoj je predavao, do krajnosti predan njenim interesima. Nije se odvajao od matične kuće, iako su pred njim mnoga zlatna vrata bila otvorena i mnoge blistave staze prohodne" (Dragoljub Popović).

Radeći na beogradskom Pravnom fakultetu Jovanović je ostvario briljantnu univerzitetsku karijeru. Ona je započeta pristupnim predavanjem "O suverenosti" i nastavljena predavanjima i kursevima na osnovnim i doktorskim studijama. Bio je nastavnik ogromne i nesputane energije, monaški posvećen svojoj struci i pozivu.

Po svedočenju njegovih učenika Slobodan nije bio dobar besednik i predavač. Fizički je izgledao relativno slab, omanjeg rasta, slabog, piskavog glasa, sa skromnim spoljašnjim govorničkim uslovima, bez harizme. Uprkos tome, njegova predavanja su privlačila slušaoce.

Dragoljub Jovanović je zapisao: "On stoji kad predaje. Svi su znali da nije besednik, ali je umeo da prikuje pažnju slušalaca". Jer, njegova predavanja su odlikovale druge vrline: široko obrazovanje, opšta informisanost, dobro poznavanje jezika na kojem govori, uverenost u snagu ideje koju zastupa, motivisanost, odmerenost, dovitljivost, inventivnost. Uz to, njega je kao predavača krasila govornička etika: stajao je celim svojim bićem iza onoga što govori i iza stava koji iznosi.

Jovanović je izrastao u pravnika enciklopedistu, širokog ne samo pravničkog horizonta, koji se suvereno kreće na širokom polju društvenih nauka, filozofije i književnosti. U svojim predavanjima približavao se uglednim nemačkim profesorima čija su jasna i precizna predavanja štampana kao udžbenici ili studije.

SledeĆi njihov primer i koristeći svoj literarni dar, Jovanović je većinu svojih predavanja na Pravnom fakultetu od 1897. do 1940. g. objavljivao kao knjige: Dvodomi sistem, Srpsko-bugarski rat, Engleski parlamentarizam, Makijaveli, Političke i pravne rasprave, Ustavobranitelji i njihova vlada, Druga vlada Miloša i Mihaila (1858-1868), Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Vlada Milana Obrenovića (1868-1878), Iz istorije političkih doktrina I-II, Poratna država, Gledston, Američki federalizam, Primeri političke sociologije: Engleska, Francuska, Nemačka 1815-1914.

Ceneći njegov rad i posvećenost fakultetu i nauci, kolege su ga školske 1904/05. i 1909/10. izabrale za dekana Pravnog fakulteta u Beogradu i 1905. za redovnog profesora. Na predlog Stojana Boškovića i Jovana Cvijića iste godine je izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Tri godine kasnije, postao je redovni član.

Rad na Fakultetu i na Akademiji prekinuo je samo u vreme Balkanskih i Prvog svetskog rata. Kao vojni obveznik bio je postavljen za šefa Presbiroa pri Vrhovnoj komandi u Prvom i Drugom balkanskom ratu. Zajedno sa srpskom vojskom potom prolazi kroz Albaniju i stiže na Krf, gde je napisao eseje o Ljubomiru Nediću i Stojanu Novakoviću. Učestvovao je kao ekspert na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1918-1919. godine.

Posle rata, od 1920. ponovo je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Po drugi put je biran za rektora Beogradskog univerziteta. Godine 1923. dobija Orden svetog Save I reda i izabran je za dopisnog člana School of Slavonic Studies u Londonu. Godinu dana kasnije izabran je za člana Matice srpske u Novom Sadu i za dopisnog člana Poljske akademije umetnosti u Krakovu. Za dopisnog člana Češke akademije nauka u Pragu izabran je 1925. Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu 1926. a za predsednika Srpske Kraljevske akademije 1928. i na toj dužnosti je ostao do 1931. godine.

Budući da su Slobodanove knjige uživale ogromnu popularnost, izdavač Geca Kon počinje da objavljuje Sabrana dela Slobodana Jovanovića u 17 knjiga, koje će sukcesivno izlaziti od 1932. do 1936. godine.

Manje je poznato da je slavni profesor počev od 1932. uložio puno truda na podizanju zgrade Pravnog fakulteta, nastojeći da obezbedi bolji smeštaj svojim kolegama i budućim pravničkim naraštajima.

Iako veliki, Slobodan Jovanović je bio izrazito skroman čovek. Klonio se prigodnih promocija svojih knjiga, izbegavao i izričito zabranjivao obeležavanje jubileja i godišnjica života i rada, a brojni poštovaoci, kolege i prijatelji dugo nisu bili spremni da pređu preko ove zabrane starog profesora.

Slobodan Jovanović je otišao u penziju 1940. godine. Savet fakulteta je tada doneo odluku da se Slobodan Jovanović i Živojin Perić, "kao najbolji nastavnici i najzaslužniji naučnici koje ja naš Univerzitet imao uopšte - izaberu za počasne doktore" i da se njihova promocija izvrši "po useljenju u novu zgradu". Nažalost, početak rata i bombardovanje Beograda u kojem je oštećena i nova zgrada Pravnog fakulteta onemogućili su realizaciju ove odluke. Prof. Jovanović nije dobio počasni doktorat, niti je video svečano otvaranje nove fakultetske zgrade. Vihor rata ga je zauvek odvojio od njegovog fakulteta, studenata i srpskog naroda. On više nikada neće kročiti na tlo svoje zemlje.