Srpski Volter bez zaštite

SLOBODANU Jovanoviću suđeno je u odsustvu pred Vojnim većem Vrhovnog suda SFRJ od 10. juna do 15. jula 1946. godine, zajedno sa još 23 lica. Pred sud su izvedeni ljudi veoma različitog idejnog i političkog opredeljenja, različitog delovanja za vreme okupacije. Jednu grupu optuženih činili su general Draža Mihailović, s nekoliko svojih komandanata, u drugoj su bili ministri u vladi generala Milana Nedića, u trećoj šefovi i agenti Specijalne policije i u četvrtoj - Slobodan Jovanović i nekoliko ličnosti iz srpske emigracije.

Uz glavnooptuženog Dražu Mihailovića, suđeno je dr Stevanu Moljeviću, dr Mladenu Žujoviću, dr Živku Topaloviću, Đuri Viloviću, Radoslavu Radiću, Slavoljubu Vranješeviću, Milošu Glišiću, prof. Slobodanu Jovanoviću, Božidaru Puriću, dr Momčilu Ninčiću, Petru Živkoviću, Radoju Kneževiću, dr Milanu Gavriloviću, Živanu Kneževiću, Konstantinu Fotiću, Dragomiru Jovanoviću, Tanasiju Diniću, Veliboru Joniću, Đuri Đokiću, Kosti Mošičkom, Bošku Pavloviću, dr Lazaru Markoviću i dr Kosti Kumanudiju.

Sudije su bili Mihailo Đorđević (predsednik veća), Milija Laković, Mihailo Janković, Nikola Stanković i Radomir Ilić (sudije) i Todor Popodić (sekretar). Tužilac je bio Miloš Minić, kome je pomagao Miloš Jovanović.

Sudski postupak je imao sve odlike političkog procesa. Sudilo se, kako su tadašnje novine pisale: "grupi od 24 izdajnika i ratna zločinca". Sve je trajalo veoma kratko, od 10. juna 1946. do 15. jula 1946. godine, kada je izrečena presuda.

Slobodanu Jovanoviću je optužnicom stavljeno na teret to što je kao predsednik emigrantskih vlada, zajedno sa optuženima Božidarom Purićem, Momčilom Ninčićem, Milanom Gavrilovićem, Petrom Živkovićem i Radojem Kneževićem:

- U januaru 1942. godine imenovao optuženog Dragoljuba - Dražu Mihailovića za ministra vojnog, a u julu iste godine i za načelnika štaba Vrhovne komande i slao mu direktive da ne počinje borbu protiv okupatora dok Nemačka ne kapitulira, odnosno dok se jače savezničke snage ne iskrcaju u Jugoslaviji, dok je, s druge strane, odobravao, podstrekavao i politički pomagao optuženog Mihailovića u borbi protiv oslobodilačkih snaga u Jugoslaviji;

- Unapređivao, odlikovao i pohvaljivao četničke komandante koji su se pod komandom optuženog Mihailovića osobito isticali u saradnji sa okupatorom u borbi protiv partizana, dok je, s druge strane, lišio čina oficire koji su ostali verni svome narodu i svrstali se u redove oslobodilačke vojske i vodili borbu protiv okupatora, hapsio i progonio u inostranstvu oficire koji su odobravali oslobodilačku borbu i izrazili želju da se vrate u otadžbinu i da se bore protiv okupatora;

- Upućivao optuženom Mihailoviću oružje, municiju, odeću i ostalu ratnu spremu i veće količine novca iz državne kase da ih upotrebi za gušenje narodnog ustanka;

- Rasipao državni novac, organizovao radio-emisije preko inostranih stanica, izdavao za inostranstvo i u zemlju ubacivao razne publikacije, podmićivao reakcionarne novine i štampu sa ciljem da u inostranstvu optuženog Mihailovića lažno predstave kao nosioca borbe protiv okupatora, a u zemlji raspirivao bratoubilačku borbu i slabio snagu naših naroda u borbi protiv okupatora.

Presudom Vrhovnog suda FNRJ - Vojno veće, od 15. jula 1946, osuđen je na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od 20 godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od 10 godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva.

Presuda kojom je Slobodan Jovanović osuđen nespojiva je sa načelima pravne države i rezultat je postupanja političkog pravosuđa koje je postojalo u vreme njenog donošenja. O tome svedoče jezik i terminologija koji su prilikom njenog pisanja korišćeni i činjenica da je postupak imao sve odlike političkog procesa. U sprovedenom postupku bili su pogažena neka od osnovnih ljudskih prava i temeljni pravni principi (pravo na odbranu, dvostepenost postupka i dr.).

Dakle, Slobodanu Jovanoviću je suđeno isključivo iz ideoloških i političkih razloga.

Drakonska presuda Jovanoviću imala je širi, dalekosežniji značaj. Ona je označila kraj osnovnih sloboda i kulturne demokratije u tadašnjoj državi. Kulturni i akademski život postao je tada prepun sudskih procesa, izgona, diskvalifikacija, crnih lista, spiskova podobnih i nepodobnih...

Mnogobrojne kulturne i akademske institucije uključujući Jovanovićev Pravni fakultet i SANU ostale su po strani. Nemali broj nastavnika, akademika i književnika otvoreno ili prećutno učestvavao je u napadima, omalovažavanju i osudi Slobodana Jovanovića.

Jedan od retkih koji je smogao snage da digne svoj glas protiv suđenja srpskom Volteru, bio je Dragoljub Jovanović. Ubrzo posle izricanja presude Slobodanu, Savet beogradskog Pravnog fakulteta doneo je 31. jula 1946. godine sramnu odluku da profesora Dragoljuba Jovanovića izbaci sa fakulteta zbog njegovog političkog opredeljenja i delovanja. Godinu dana posle toga, 13. maja 1947. godine, profesor je uhapšen da bi u montiranom procesu 8. oktobra 1947. godine bio osuđen zbog veleizdaje na devet godina strogog zatvora.

(Nastaviće se)