Oštro pero u tuđini

PO okončanju Drugog svetskog rata Slobodan Jovanović je ostao da živi u Londonu, a sredinom 1945. uselio se u hotel "Tjudor kort". U skromnom sobičku londonskog pansiona, živeći krajnje skromno, boravio je do kraja života.

Po svedočenju Većeslava Vidlera carstvo Slobodanovo bio je kutić u tom hotelu gde je, "stalno čitajući, a u svojoj sobi pišući, budno pratio život u svim njegovim emanacijama, reagujući perom na zlo i dobro. A kad se odmarao, razgovarao je najradije sa antikom, sa svojim Platonom. U starosti je učio grčki da se može zadubiti bolje u tu večnu mudrost. Hrišćanski moral spojen sa tim klasičnim gledanjem na ljude i svet - to je bio horizont gde je Slobodan Jovanović nalazio smirenje, slična ljudska mudrovanja nad večnom zagonetkom našega bivstvanja".

Miodrag Purković se sećao da je Slobodan Jovanović do poslednjih svojih dana sačuvao ljubav za književnost, kao i da su ga posetioci "zaticali kako čita Plutarha, Tukidida, Platona, Aristotela, Evripida, Tacita".

Bolno saznanje da se ne može vratiti u otadžbinu i da će zauvek ostati emigrant nije ga obeshrabrilo. Ogromna energija, kojom je uvek raspolagao, nije ga napuštala, i on je do kraja života vredno radio i pisao.

Zabranjen u svojoj zemlji, Jovanović je objavljivao radove u jugoslovenskim i srpskim publikacijama u Francuskoj, SAD, Kanadi i Australiji.

Napisao je tri značajne studije koje po sadržini i formi ne zaostaju za njegovim predratnim radovima. U političkoj studiji „O totalitarizmu“ (objavljenoj 1952. u Parizu) uspeo je da rezimira stravična iskustva fašizma, nacizma i komunizma i da se pokaže kao čovek nesvakidašnje intuicije.

Druga dva rukopisa objavljena su, po njegovom zaveštenju, tek posle njegove smrti: „Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera“ (Vindzor, 1964) i „Zapisi o problemima i ljudima 1941-1944“ (London, 1976). Prvi rukopis sadrži zaveštenje velikog naučnika ostavljeno svom rodu. U drugom su Jovanovićeva sećanja na vreme u kojem je bio član ratne vlade. Osim ovih radova Jovanovićev saradnik Radoje Knežević je 1962. objavio u Londonu zbirku njegovih biografskih eseja pod naslovom „Moji savremenici“.

U listu „Poruka“, organu Jugoslovenskog narodnog odbora pisao je od 1951. do 1958. kao svestran hroničar redovnu rubriku komentara o političkim zbivanjima u Jugoslaviji. U tim člancima, koristeći svoje ogromno znanje, iskustvo i moć uočavanja suštine svakog problema o kojem piše, podvrgavao je Titov režim razornoj kritici.

Prijatelji i saradnici svedoče da je do smrti sačuvao ne samo radnu energiju, nego i lucidnost, duhovitost i vedrinu. Na kraju svog bogatog života, proživljenog uspravno i časno, Slobodan Jovanović je posle kraće bolesti umro 12. decembra 1958. u jednom londonskom sanatorijumu. Budući da se nije ženio i nije imao sopstvenu porodicu, nešto malo skromne imovine ostavio je sinu svoje sestre.

Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića obavljeno je 20. decembra 1958, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sveti Sava u Londonu. Nikad se o njemu nije pisalo s toliko topline, razumevanja i uvažavanja kao povodom njegovog odlaska s ovoga sveta. To nije bilo puko i prigodno obeležavanje nestanka jedne velike ličnosti. Naprotiv, govornici su na izuzetno delikatan, iskren, prefinjen i topao način dali sliku Slobodana Jovanovića kao najboljeg izdanka i oličenja naučnog, kulturnog i uopšte duhovnog života Srba.

Na groblju, pre nego što je kovčeg spušten u zemlju, od pokojnika se oprostio dr Prvislav Grisigono, član JNO. On je između ostalog rekao: "Izgnaničkog hleba tvrda je kora. Mnogo koji je klonuo i vratio se pod diktaturu. Niko nikad nije pomislio da bi se Slobodan Jovanović sklonio da ode tim putem; niko osim diktatora. Pre godinu dana poslat je naročiti glasnik u tu svrhu Slobodanu Jovanoviću: biće primljen časno i dostojno; poništiće se dvadesetogodišnja robija; vratiće mu se konfiskovana imovina. Odgovor Slobodana Jovanovića ’drugu’ bio je: ’Vratiću se sa slobodom!’ Vitez slobode!“

Sahranjen je na groblju Krensel grin u grobnici rođaka Pavlovića. Na horizontalnoj ploči nadgrobnog spomenika je natpis Slobodan Jovanović 1869-1958. i otvorena knjiga, na uspravnoj ploči je sa 19 naslova njegovih knjiga.

Komemorativni skupovi u spomen Slobodana Jovanovića održani su širom sveta, ali ne i u njegovoj Srbiji i Jugoslaviji. Govori i članci povodom njegove smrti objavljeni su u raznim listovima i časopisima. List „Poruka“ je u br. 53-54/1959. objavio "Bibliografiju napisa i govora povodom smrti Slobodana Jovanovića" koja sadrži više od 100 odrednica. Beogradska „Politika“ je dala belešku od desetak redova sitinim slovima. Nije mogla da bar to ne učini za svog najslavnijeg saradnika, kome je 4. decembra 1939. povodom Jovanovićeve sedamdesete godišnjice rođenja posvetila dve udarne strane pod naslovom "Jubilej jednog od naših najvećih naučnika".

Na jednoj od tih komemoracija tačno je primećeno: "Ako se igde ostvarilo ono staro Nomen est omen, to je bilo u slučaju Slobodana Jovanovića. Nije doživeo da se vrati u zemlju, jer zemlja nije doživela slobodu. Ali se do poslednjeg daha, stvarno do poslednjeg daha, borio da se drugi vrate u slobodnu zemlju, da je druga pokolenja uživaju, ako već njemu ne bude suđeno". (Milan Gavrilović).