Prevrat plaćen funtama

PUČ je izveden u noći između 26. i 27. marta 1941. godine. Knez Pavle je bio na putu za Brdo kod Kranja. Uhapšen je u Zaprežiću kraj Brežica.

Doveden je u Beograd u Ministarstvo vojske, gde je morao da potpiše ostavku. To su učinila i druga dvojica namesnika i ministar Dvora Milan Antić. Zatim je knez odveden u Beli dvor i naređeno mu je da se spakuje. U ponoć tog dana morao je da napusti zemlju. Celu porodicu su ukrcali u voz na Topčiderskoj stanici i potom u Grčkoj predali Englezima. Iz Atine su zatim prebačeni u Egipat, a odatle u Keniju, u britansku internaciju.

Iz pisma Hjua Daltona, načelnika SOE (Odeljenje za specijalne operacije engleska tajne službe) za Jugoslaviju, upućenog iz Beograda 28. marta 1941. Vinstonu Čerčilu, saznajemo detalje engleske akcije:

”Otkako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je, uglavnom, otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja, uključujući i nagrade za povremene manje sabotaže. Uspeli smo da obrazujemo i rezervni fond od 16 miliona dinara koji bi se koristio u slučaju da uputnice iz Londona ne mogu da budu dostavljene. Mislim da smo dobili dobru protivvrednost za uloženi novac.

”Blagodareći ovom novcu naši agenti su bili u mogućnosti da održavaju prijateljske veze sa glavnim Jugoslovenima raspoloženim protiv Sila osovine (kao što su Tupanjanin iz Zemljoradničke stranke i Trifunović iz Narodne odbrane), a naše agencije za tajnu propagandu neprestano su podsticale narodnu želju da se pruži otpor. U stvari, iz trećeg priloga će vam biti jasno da je puč u velikoj meri Trifunovićevo delo, a da je stvarnu političku podršku izvan stare Vlade pružila Srpska zemljoradnička stranka - glavni instrument naše politike, koja je (kao i Narodna odbrana) na našem platnom spisku.”

Trifunović, o kome je reč u izveštaju engleskog agenta je Ilije Trifunovića Birčanina (Topola, 1877. - Split, 3. februar 1943), bio je srpski četnički vojvoda, a četničkom pokretu se pridružio 1906, kada je s vojvodom Petkom otišao u Makedoniju, tada pod otomanskom vlašću, i vodio gerilske akcije po Skopskoj crnoj gori kao komita.

U periodu između dva rata, vojvoda Birčanin je vršio važne uloge u četničkoj organizaciji. Godine 1929. je postao predsednik Udruženja srpskih četnika ”Petar Mrkonjić” za kralja i otadžbinu, a od 1932. je predsednik organizacije Srpska narodna odbrana. Bio je od 1934. predsednik Udruženja starih četnika.

Evo izveštaja britanskog agenta Mastersona:

”U vezi sa izvedenim pučem, danas sam dobio sledeće informacije: Radoje Knežević, profesor iz Beograda, član Izvršnog odbora Demokratske stranke, sa kojim sam, otprilike pre šest nedelja razgovarao o mogućnosti širenja propagande, izgleda da je razgovarao sa generalom Mirkovićem i tom prilikom mu predložio ideju o izvođenju puča. Pošto su tu ideju detaljno proučili, dogovorili su se da predlože generalu Simoviću da preuzme rukovodeću ulogu u poduhvatu. On je na to pristao. General Mirković i profesor Radoje Knežević su se tada obratili generalu Iliću. I on je pristao.

”Radoje Knežević ima mlađeg brata Žiku, majora po činu, koji je tada obavio razgovor sa mnogim kapetanima, majorima i potpukovnicima. Sa izuzetkom dvojice-trojice, svi su prihvatili igru. Na zemunskom aerodromu je bilo spremno 300 aviona, a 16 protivavionskih topova i svi tenkovi u Beogradu su bili spremni za akciju. Simović je izdao naređenje u dva sata ujutru, kada su napustili kasarne na čelu sa Žikom koji je bio na čelu svog konjičkog bataljona.

”Odmah su zauzeli Ministarstvo vojske i Predsedništvo Vlade. General Mirković, Radoje Knežević i njihovi pomagači su se u vreme izvođenja ovih operacija nalazili u Zemunu. U 2.30 stiglo je obaveštenje da su svi vitalni punktovi zauzeti. U Upravi grada zatekli su upravnika grada kako spava. Probudili su ga i odmah uhapsili.

”U četiri časa ujutru Žika je otišao kući kod Simovića, obavestio ga da je operacija izvedena i odveo ga u Ministarstvo vojske, gde su ga čekali general Mirković i Radoje Knežević. Tri hrvatska ministra su došla u Ministarstvo vojske kada ih je general Simović obavestio da udar nije izvršen protiv njih i da se položaj Hrvata neće menjati.

”Na dan 26. marta 1941. zaverenici su saznali da je knez napustio Beograd i da je kralj sam u dvoru i da spava. U četiri sata ujutru general Ilić je pozvao komandanta Ljubljane i rekao mu da je naimenovan za ministra vojske, da je knez napustio Beograd i da će voz u kome se nalazi stići u njegovo područje negde oko šest sati ujutru. Njegova je dužnost da kneza izvuče iz voza po svaku cenu i da ga vrati u Beograd. Komandant Ljubljane je odgovorio da je razumeo naređenje i da će ga izvršiti.

”General Simović je podneo listu sa imenima ličnosti koje namerava da pozove u Vladu. Na listi su bili, uglavnom, generali i neki mlađi civili. Knežević je savetovao ili da u Vladu uđu samo vojnici, ili samo civili. Smatrao je da u Vladu treba da uđu predstavnici svih političkih stranaka. General Simović se na kraju s tim složio, pocepao svoju listu i zamolio Kneževića da sastavi listu koja bi obezbedila saradnju svih političkih stranaka.”

(Nastaviće se)