Roman jednog svedoka

ČETVRTOG marta 1991. iz Vukovara, Tenje i Osijeka kreću ka Srbiji kolone srpskih izbeglica... Narednog dana Jugoslovenska narodna armija povlači se iz Makedonije.

Od 6. do 15. marta boravi na Zlataru. Odmara se na ovoj planini. Preko televizije prati događanja i previranja na ulicama Beograda (9. mart i potonje demonstracije, izlazak tenkova na ulice prestonice...). Sopstveno viđenje naše drame on beleži u svoj dnevnik:

"Nesaglasan sam sa ovakvom opozicijom, ne mogu da budem ni za postojeću vlast. A nemoćan sam da činim bilo kakvo dobro... Politika koja se danas vodi u Srbiji preti opasnostima da srpski narod nestane kao politički narod; da se pretvori u gnevnu ili ravnodušnu, svim manipulacijama podložnu gomilu. Izgovaram to bez straha da me obuzelo pesimističko klonuće.

Mi smo pred ponorom ništavila..."

Nezadovoljan politikom Slobodana Miloševića, 12. marta uputio mu je telegram sledeće sadržine:

"Ako vodeći ljudi Srpskog pokreta obnove sa svojim političkim saveznicima, svojom ideologijom i agresivnošću služe i neprijateljima Srbije i srpskog naroda, a služe im, onda i Vaša nespremnost, vlade i Vaše stranke da se tolerantno odnosite prema svojim neistomišljenicima, sa neodgovaranjem na zahteve i osećanja mladog naroda, takođe služi neprijateljima Srbije. Razuman cilj borbe za jedinstvo srpskog naroda u ovim danima, za koje se zalažete, ne može da se ostvari bez saradnje sa opozicijom, radikalnog raskida sa titoizmom i ubrzane demokratizacije društva. Savetujem Vam i molim Vas da ispunite studentske zahteve. Nema tog političkog i ideološkog principa koji danas ne treba podrediti spasavanju građanskog mira i demokratskog lica Srbije."

Rezignirano stavlja na papir i ovo:

"O srpskom pitanju sam, verovatno, prvi i najviše razmišljao u mojoj generaciji. Time ne želim da kažem da sam i najdublje i najispravnije razmišljao. Svakako sam napisao najviše stranica o istorijskom tragizmu srpskog naroda. A da li sam shvatio osnove, uzroke, činioce tog tragizma, koji kao konstatacija nisu nikakvo originalno novo saznanje? Moje samouverenje smalaksava pred odgovorom na to pitanje..."

Pariski nedeljnik „Ekspres“ objavljuje 21. marta na cele dve strane prikaz Ćosićeve knjige "Vreme zla". Kritičar Rafael Soren na samom početku prikaza ističe:

"U času kada se u Beogradu diže pobuna protiv ostataka komunizma, jedan sedamdesetogodišnji Srbin, Dobrica Ćosić - oštra seda kosa, u kamenu klesano lice, probadajući pogled - predaje nam veliki roman jednog svedoka iz ’zemlje zbunjujuće laži’. On zna da reč može da okalja ili da ubije. Od 1951. naovamo, on je ščepao svoj vek za gušu. Njegovi romani doživljavaju u Jugoslaviji ogroman uspeh. Reč je o jednoj tetralogiji ’Vreme smrti’, te dve trilogije, ’Deobe’ i ’Vreme zla’. Ovaj poslednji naslov je upravo preveden i ne šteti mu poređenje sa ’Zlim dusima’ Dostojevskog ili romanom ’Život i sudbina’ Vasilija Grosmana..."

Kritičar zaključuje:

"U svojim ’romanima-rekama’, Ćosić vraća Srbiji njeno napaćeno pamćenje..."

U Vranju, 24. marta, na dvadeset petoj po redu "Borinoj nedelji", Ćosić je održao književno veče u prepunoj dvorani Doma kulture. Tom prilikom je najavio da se priprema "jedna deklaracija srpskog saveza", ali je podsetio i na gorku istinu:

"Deobe u srpskom narodu još traju... Kosovo je naša rana koja će još dugo da nas muči..."

Četvrtog aprila saopšteno je (u Narodnoj biblioteci Srbije, na osnovu podataka dobijenih od biblioteka širom Republike) da je Ćosićev roman "Vernik" najčitanija knjiga u protekloj godini. Dobrica Ćosić je odbio da primi nagradu. U pismu upućenom Narodnoj biblioteci Srbije on kaže:

"Poštovani upravniče, kada ste me telefonom obavestili da je ’Vernik’ najčitanija knjiga u Srbiji 1990. godine i da mi pripada nagrada, rekao sam Vam da nagradu ne mogu da primim, navodeći Vam razloge. Vi ste, uprkos mom stavu, odluku doneli. Time ste me primorali da Vam i pismeno, za javnost i Vašu arhivu, ponovim razloge neprihvatanja nagrade Narodne biblioteke Srbije.

Ta nagrada je obeščašćena krivotvorenjima bibliotečkih statistika koja su vršili neki nesrećni bibliotekari po direktivi režimskih upravnika Narodne biblioteke Srbije. A onda kada više nije mogao da se obmanjuje taj malobrojni i čedni čitalački narod, uprava Narodne biblioteke Srbije ukinula je nagradu. Izgovori su smišljeni, ali su za nas pisce neuverljivi.

"Toj, za mene obeščašćenoj nagradi, ja ne želim da dodajem i svoj stid što sam pisac vremena i društva u kome nije postojalo ni toliko časti i dostojanstva da se čitaoci knjiga ne proglašavaju moralno-politički nepodobnim. Ako niste, uvaženi upravniče Narodne biblioteke Srbije, upoznati, koristim priliku da Vas obavestim: postoje ljudi koji su u Srbiji i Bosni i Hercegovini u sedmoj i osmoj deceniji ovoga velika ležali u apsanama i robijali zato što su čitali moje knjige. Njihova patnja za knjigu i istinu, tu vernost knjizi i istini ja smatram jedinom nagradom kojoj treba da se odužujem dok držim pero..."

Ćosiću je, da podsetimo, ova nagrada uskraćena kad su romani "Grešnik" i "Otpadnik" sigurno bile najčitanije knjige ne samo u Srbiji nego i u Jugoslaviji.

(Nastaviće se)