Udarci sleva i zdesna

“Nije u pravu princ srpske dramaturgije. I dok je bio u vladajućoj garnituri, Dobrica Ćosić je činio i učinio mnogo na liberalizaciji našeg kulturnog života, da pomenem samo osnivanje NIN-a i Beogradskog dramskog pozorišta. Sa Brozovog broda on nije izbačen, sišao je sam, svojom voljom. Treba li da dodam da je više od dve decenije Ćosić u otvorenoj opoziciji, počev od onog istorijskog istupa o Kosovu i vojvođanskom autonomaštvu. On je promotor bezbroj demokratskih inicijativa i osnivač najznačajnijeg intelektualnog i moralnog opozicionog odbora, i mogao bih ređati u nedogled... Dobrica Ćosić za poslednju četvrt veka nikada nije dao bezrezervnu podršku bilo kojoj partiji, pa ni vladajućoj...”

Na pitanje novinara Radio Beograda Jelice Roćenović, o intelektualcima u ovim dramatičnim i teškim vremenima, Ćosić odgovara:

“Pravo da vam kažem, s velikom nelagodnošću odgovaram vam na to pitanje. Inače, o ulozi inteligencije u našem društvu, kao što znate, govorim i pišem četiri decenije, a danas mi se o toj ulozi samo ćuti. Jer, u narodu u kome je više pametnih no što je njegovih žitelja, intelektualac, tj. umni radnik i stvaralac duhovnih vrednosti ne može da ima nikakvu značajnu ulogu. Ja mislim da je pad uloge intelektualca očigledan za svakog čoveka koji učestvuje ili prati javni život u ovoj zemlji... Kod nas se uporno, i danas u višestranačkom političkom sistemu, upravo od takozvanih ’intelektualaca-političara’ istrajava na načelu: ’Ko nije sa nama, taj je protiv nas’... U ovim danima stranačkog politikantstva i sveopšteg lova na duše i savest, u javnom životu u kome najviše govore oni koji imaju najmanje šta da kažu, danas postaje zaista rizično, opasno, postaje sumnjivo slediti svoja uverenja... U ovom prljavom vremenu, u kome inače vršljaju opskuranti, naročito u štampi i tzv. sredstvima informisanja, opasno je slediti svoja uverenja...”

O Ćosiću se piše loše ne samo u Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, nego i u Beogradu. U tome su naročito agilni pisci, tzv. kosmopoliti, poput Mirka Kovača, Mira Glavurtića... Smeta im Ćosićev slobodni, nezavisni nacionalni angažman.

Dobija udarce i sleva i zdesna!

Na izbornoj skupštini Srpske akademije nauka i umetnosti, 26. aprila, izabrana su dva kandidata za koje je preporuku potpisao i Dobrica Ćosić: Matija Bećković je izabran za redovnog člana (na osnovu predloga i Irene Grickat-Radulović i Stevana Raičkovića), a Slobodan Selenić je izabran za dopisnog člana (predlagači su, pored Ćosića, Predrag Palavestra i Borislav Pekić).

U reviji “Duga” oglašava se i zagrebački filozof Milan Kangrga, kao jedan od poslednjih levičara u Hrvatskoj (kako sam kaže), osvrće se i na prilike u Srbiji i na Ćosića:

“Ova ideja o stvaranju Srpskog nacionalnog savjeta na čelu sa Ćosićem - pa to je pravi pakao. Da mi nije izgledalo smiješno jer to nikakvog značaja ne bi imalo, htio sam napisati otvoreno pismo Ćosiću kao svom prijatelju... Namjeravao sam da napišem Ćosiću da je njegov koncept pravi poraz... Srbija je ugrožena zato što je nedemokratska zemlja. To Ćosiću ne ide u glavu, jer Ćosić nikad nije bio demokrata. On je bio samo dobar Srbin. I to je ta strašna stvar: on ne zna šta je demokratija. Zato on misli da je jedini spas za Srbiju da se svi Srbi sakupe...”

Krajem aprila Ćosić putuje u London na operaciju tromba u arteriji. U London je putovao u pratnji kćerke Ane. U bolnici “Čering kros” 29. aprila zapisuje:

“Strah nas je od smrti dok smo zdravi; bolesnom čoveku zamire i taj strah. Ako plačem najavljuje život, čovek ga u ćutanju napušta.”

Žali se na sudbinu:

“Ne čujem na desno uvo... na levo oko ne vidim da čitam...”

Strah ga je od šloga. Seća se sudbine Ive Andrića i Meše Selimovića, njihovog ponižavajućeg umiranja... Misli na Božicu, na brata Bogosava... Uoči operacije kao da svodi račune: svoje rukopise ostavlja Ani i unučićima - “Mileni i Nikoli (neka ih oni daju nekoj arhivi, ako ta hartija to zaslužuje...). Mileni ostavljam radni sto u mojoj sobi; Nikoli radni sto u Grockoj. I lovačke puške, naravno!...)”.

Njegov prijatelj, psihijatar Jovan Rašković, koji je bio predvodnik Srba u Hrvatskoj, kaže u NIN-u:

“... Dobrica Ćosić nikada nije bio ničiji sljedbenik. Ja, njega sad ne branim... Srbi napadaju oca. Srbi su edipalan narod, a duhovni otac srpskog naroda je Dobrica. Oni sada hoće da ga tuku tamo gdje je on najosjetljiviji. Hoće da ga tuku na njegovoj etičkoj strani... Protiv Dobrice su četnici, a to je ludorija jedna... Ta pobuna četnika je pobuna banalnih ljudi... On je, u osnovi, čovjek demokratske volje... Dobrica Ćosić je, najprije, javni čovjek koji je definitivno ušao u historiju Srbije... On kaže da je od mene više naučio nego ja od njega, što vjerovatno jeste, jer je on od mene naučio i malo psihologije, i malo psihijatrije i malo snova, i malo Frojda, malo Junga. I, on o Frojdu govori sada bolje od mene...”

REFERAT MOG PRIJATELjA

JA sam mu čak rekao jedanput prije mnogo godina: hajde, Dobrice, napiši jedan psihijatrijski referat, ja idem u Amsterdam i ja ću ga prevesti i pročitati na engleskom jeziku, samo mi to napiši... I on napisao referat, ja uzeo to i pročitao i snebili se ljudi. I onda, kad sam završio, rekao sam: ovo nije moj referat, ovo je referat mog prijatelja pisca, koji sam pročitao da vidite da psihijatrija nije nauka”, navodi Jovan Rašković.

(Nastaviće se)