I partizan i disident

ĆOSIĆ 4. avgusta prisustvuje sahrani žrtava ustaškog zločina (pre 50 godina) u selu Prebilovcima kod Čapljine, u Hercegovini. Ovom tužnom činu prisustvovali su i patrijarh srpski Pavle sa arhijerejima, Antonije Isaković, Radovan Samardžić, Ljubomir Tadić, Milorad Ekmečić, Stevan Raičković, Matija Bećković, Milić od Mačve, Radovan Karadžić, Nikola Koljević, Biljana Plavšić i mnogi drugi viđeniji Srbi iz Bosne i Srbije.

Za to vreme u Hrvatskoj, u Lici i na Kordunu, borbe između Srba i Hrvata su se rasplamsale. Formirana je Srpska autonomna oblast Krajina. Borbe se vode i u Slavoniji...

OglaŠava se, u reviji "Vreme", još jedan nekadašnji Ćosićev prijatelj, veoma blizak posleratni sabesednik, arhitekta Bogdan Bogdanović, a povodom Ćosićevog intervjua u "Politici" sin Milana Bogdanovića piše:

"Postoje dva pisca koja sam čitao prilično rasejano. To su Moris Bares i Dobrica Ćosić... Ćosićeve romane nikad nisam do kraja dočitavao, sa dužnom pažnjom sam čitao njegove političke eseje... Ne, nisu mi se sviđali... Više od svega izazivale su nelagodnost njegove sentimentalne fanfaronade, taj svečani govor ispred pokolenja koje je, u njegovoj uobrazilji, gradilo novi bolji svet, pa se umorilo i razočaralo. Dobrica Ćosić je promovisan u učitelja i proroka... Umeo je svima nama (građanima, oprostite - varošanima) da podstiče osećanje krivice.

Pisac je primio urednika uglednog rimskog dnevnika "Republika" i list taj članak naslovljava preko cele strane: "Srbijo moja, tragični romanu". Novinar Bernardo Vali počinje svoj tekst impresijom:

"... Dok mi autor govori o svakodnevnim tenzijama između Srba i Hrvata, u salonu jedne vile u rezidencijalnom kvartu Beograda, osećam da sam još utonuo u stranice njegovih knjiga, u tragičnu sagu o Katićima... Za sedamdeset godina života Ćosić je, vremenom, bio u svim ulogama: partizan, Titov saborac, komunista - disident, zatim samo disident i, napokon, vatreni rodoljub.

Rekao bih vatreni nacionalista, ali on odbacuje taj izraz. Smatra ga uvredljivim, mada je jedan od pisaca koji su najviše podstakli razbuktavanje srpskog iredentizma, što je i koren današnje krize, zajedno sa slovenačkim i hrvatskim secesionizmom".

Novinar "Republike", na kraju posete Ćosiću i razgovora sa njim, zaključuje:

"Dobrica Ćosić se ne žali. Kaže da Evropljani nisu u pravu: ne prestaju da dozivaju mir ali se ne brinu o srpskoj manjini u Hrvatskoj. To je nevolja. Ćosić je pesimista. Oseća da ga možda čekaju još mnoge tužne stranice koje će napisati da bi dovršio svoj dugi nacionalni roman..."

Dojučerašnji političar, Dragoslav Draža Marković, jedan od čelnih ljudi Srbije u proteklim decenijama, prigovara Ćosiću da želi da bude "novi Garašanin na kraju 20. veka".

U intervjuu italijanskom listu "Korijere dela sera", Ćosić kaže:

"Hrvatska ima jednu ultranacionalističku i šovinističku vlast i ne mogu se naterati 700.000 Srba da žive u toj državi... Srbi nisu Kurdi..."

UdruŽenje književnika Srbije, u pismu predsedniku Nemačke, upozorava:

"Ustaška Hrvatska posegla je za genocidom nad Srbima da bi osigurala državu i na prostorima koji ne pripadaju samo hrvatskom narodu. Sadašnja federalna jedinica Hrvatska, u administrativnim okvirima komunističke Jugoslavije, jednostavno proglašava sopstvenu suverenost kako bi, manje drakonski, ali dovoljno nasilnim sredstvima, postigla isto: da u svoju samostalnu, otcepljenu državu uključi teritorije za koje nema istorijsko, geografsko i pre svega etničko pokriće..."

Zapisuje i 26. avgusta:

"... U Titovom Užicu je srušen Titov spomenik. Ali vojska mu još čuva grob u "kući cveća".

"Da ti je neko 1941. ili 1951. godine rekao da će 1991. propasti komunizam i biti zabranjena Komunistička partija u Rusiji, šta bi mu radio?"

"Streljao bih ga odmah. Ne! Ne bih ga streljao. Zaključio bih da je jadnik umobolan i poslao bih ga u ludnicu".

"Ali svi smo mi u ludnici. Istorija je ludnica..."

U septembru se i Makedonija zvanično osamostalila.

Zatim, 14. septembra, na dan kada su u Negotinu počeli "Mokranjčevi dani", tradicionalna manifestacija ozbiljne muzike, pa u pozdravnoj reči Ćosić upozorava:

"Država nam se pretvorila u zemlju nesreće i sramota; mir nam se preobratio u rat; narodi koje smo smatrali bratskim uzvraćaju nam nebratskom, ustaškom i surovom mržnjom i neprijateljstvom..."

Otvoreno postavlja pitanje:

"Kome je danas u Srbiji do pesme i uživanja u muzici?..."

U dugoj nesanici zapisuje:

"Kao pisac srpskog jezika i tragalac za istinom o ljudskoj sudbini na srpskoj zemlji, u nacionalnoj politici nastojim da sledim Vuka Karadžića, Njegoša, Cvijića, Dučića, Kočića, Veljka Petrovića, Ivu Andrića, Milorada Ekmečića, ostajem veran svojim književnim junacima - Vukašinu Katiću, Savi Mariću, kaplarima Đačkog bataljona i svim srpskim antifašistima i partizanima iz Drugog svetskog rata s kojima sam se borio za slobodu. Do kraja svog života ostaću na strani ljudi koji pate zato što su Srbi; prognoze ih sa svojih ognjišta, oduzimaju slobodu i prava i čine im zla zato što su Srbi. Sa istim motivima sam na strani svakog naroda koji neko potčinjava, obespravljuje i ubija mu decu i dušu..."

ZEMLjA PUNA ORUŽJA

ĆosiĆ u svoj dnevnik beleži, 25. avgusta:

"Zemlja je puna oružja, ratna uniforma je legitimna na našim ulicama, to oružje i ti ratnici pod vođstvom svojih stranaka i vođa, vratiće se u politiku i celokupnu društvenu sferu i ozbiljno ugroziti demokratiju... Ideološki rat u Jugoslaviji i Srbiji pretvorio se u totalni rat..."

(Nastaviće se)