Glas miran, reči teške

ĆOSIĆ se potpuno predaje pisanju romana o Ivanu Katiću - "Vreme vlasti". "O bedi koja kuca na sve strane", o prilikama najčešće razgovara sa Mihailom Markovićem, Tanasijem Mladenovićem, svojim kumom Antonijem Isakovićem... Dotiču se u tim razgovorima i pisaca, njihovog ponašanja, života. Po njemu:
"Crnjanski nije bio čovek uzor; on je pisac uzor... Dar ne prati vrline. Dar potčinjava vrline... I Njegoš i Vuk, i Crnjanski i Andrić, i Dučić i Stanković, i Nastasijević i Popa, toliko su veliki i značajni da im nijedna istina ne može da naudi i osenči veličinu..."
Pred Vidovdan, 24. juna, u Prištini je saopšteno da je Dobrici Ćosiću dodeljena književna nagrada "Zlatni krst kneza Lazara". Ovo priznanje ranijih godina dobili su Desanka Maksimović, Matija Bećković i Ljubomir Simović. Ćosić nije došao 27. juna u Gračanicu da primi priznanje. Zahvalio se na nagradi i rekao da zbog narušenog zdravlja nije mogao putovati. U poruci domaćinima kaže:
"... Neka krst kneza Lazara ostane u Gračanici, gde se i sačinio da nam bude u sudbini. Njegova senka je u mojoj duši i ne treba je pozleđivati..."
Ćosića je 25. juna, u njegovoj kući na Topčiderskom brdu, posetio patrijarh srpski Pavle (dovezao ga je vladika Irinej Bulović) i zahvalio mu za iskrenu službu narodu.
Povodom pisma stotinu javnih ličnosti iz sveta da se bombarduje Srbija, zbog rata u Bosni, objavljenog 2. septembra u američkim listovima, Dobrica Ćosić je jedan od potpisnika odgovora srpskih intelektualaca na ovu pretnju (potpisalo ga je četrdesetak pisaca i drugih kulturnih i javnih radnika Srbije).
U oktobru su se na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu pojavile dve knjige o Ćosićevom predsednikovanju. Autori su bili Ćosićevi najbliži saradnici - prof. dr Svetozar Stojanović: "Autoritet bez vlasti" (Dobrica Ćosić kao šef države), Dragoslav Rančić: "Dobrica Ćosić ili predsednik bez vlasti".
Prema istraživanju javnog mnjenja, Dobrica Ćosić i dalje uživa najveći ugled u javnosti, a Vuk Drašković najmanji (istraživanje "Politike" i centra "Medijum").
Poslednjih dana 1993. navršio je sedamdeset dve godine. ("Svestan sam svoje starosti.") Prijateljima se žali na "prokletu starost"...
Sredinom februara 1994. godine, zajedno sa više pisaca, na godišnjicu smrti Desanke Maksimović, Ćosić je pohodio Brankovinu, a episkop šabačko-valjevski Lavrentije održao je pomen.
Milanski dnevnik "Đornale" krajem aprila objavljuje intervju sa Dobricom Ćosićem, ističući da je reč o najvećem srpskom piscu koji ima 73 godine "i izgled mudre sove". Živi "u svojoj lepoj kući prepunoj knjiga". Novinar dalje kaže da mu je "glas smiren, ali reči teške":
"Najveća greška je bila namera da se napravi muslimanska država; samo je u jedinstvenoj Jugoslaviji bilo mogućno apsorbovati muslimane, na način da postanu evropski narod... Ujedinjene nacije bi želele da svi izginemo da bismo dokazali da smo pacifisti. Sjedinjene Američke Države će još godinama da nas muče, ali naša ekonomija je već sada uništena: proizvodimo svega 30 odsto od onoga što smo proizvodili pre trideset godina, a naši susedi nas mrze jer je, na primer, i bugarska ekonomija uništena zbog nemogućnosti da trguju sa nama..."
PiŠe roman "Vreme vlasti".
Iako je otišao sa političke scene, međunarodni posrednici lord Dejvid Oven i Norvežanin Torvald Stoltenberg žele, privatno, da čuju Ćosićevo mišljenje o zbivanjima i događanjima na ovom području, pre svega o Bosni - o podeli teritorije, miru, budućnosti. U leto, početkom jula, boravili su u njegovom domu.
U Sava centru, 21. jula prisustvuje razgovoru za međunarodnim otvorenim stolom "Istočnohrišćanski svet i izazovi novog svetskog poretka".
Kćerka Ana (udata Vukić) odbranila je doktorsku tezu o delu Branka Ćopića. Naredne godine njena teza biće objavljena kao knjiga "Slike sveta u pripovetkama Branka Ćopića". Ona je naučni saradnik u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu.
Dve noći uzastopce sanja svoju sahranu:
"Ja sam u svojoj podsvesti umro", zapisuje u svoj dnevnik, u kome će nešto kasnije zabeležiti:
"Sve je više onih koji me žestoko kritikuju, pored ostalog i zato što sam stvorio legendu od Simine 9a i 'siminovaca'. I jesam ih preizdašno ishvalio! Niko od njih koji pišu mi ne uzvraća. Neka! Meni je bila radost da hvalim ljude. To mi je nagrada..."
Krajem novembra završio je konačnu verziju rukopisa "Vreme vlasti" (knj. 1). Pored Božice i Ane, rukopis daje na čitanje i mišljenje Petru Džadžiću i Novici Petkoviću. Rukopis je preobiman, kako ga skratiti? Poslušaće mišljenje dvojice uglednih kritičara.
Navršio je sedamdeset i tri godine. Tim povodom kaže:
"Dugo sam živeo! Kako i zašto sam živeo, znam ja i znaće ponešto neko od mojih potomaka..."
Kraj