Pod takovskom zastavom

Černjajev je proglašenje opisao u telegramu predsedniku Ministarskog saveta, gospodinu Stevči Mihajloviću: "Oduševljenje i radost bili su neopisivi. Svi su verovali da je krunisanje obavljeno s blagoslovom Rusije. U vojsci se spontano javio pokret toliko jak da ga nije bilo moguće nikakvim snagama zadržati. Svi, od oficira s najvišim činovima, do vojnika, zakleli su se, s oružjem u ruci, da će se boriti za nezavisnost otadžbine dok ne izgnaju i poslednjeg neprijatelja iz srpske zemlje, i do poslednje kapi krvi. Veselje je trajalo celu noć."

Sutradan su u Deligrad od jutra stizali oficiri koji nisu bili na službi i deputacije iz svih jedinica vojske iz Aleksinca, Velikog Šiljegovca, Grepca, Đunisa, Gredetina, Ljubeša, Bobovišta i drugih mesta.

General Černjajev je, u deligradskom štabu, 4. septembra 1876. primio deputaciju pukovnika Horvatovića, najhrabrijeg srpskog komandanta. Reč Černjajeva prenele su "Sanktpeterburške vjedomosti". Čin proglašenja predstavljao je obelodanjivanje želje Srba da više ne zavise od Porte. Očekivala se pomoć i podrška hrišćana. Zatim se okupilo sveštenstvo iz vojske i okolnih crkava, s vojnim protom Jovanom Jovanovićem na čelu.

General Kosta Protić je u ime junačkog naroda srpskog izgovorio i ove reči, upućene knezu Milanu: "Svetli Gospodaru: kada si ti podigao svetu takovsku zastavu, narod je prihvatio s verom da je pronese po poljima bojnim, da izvojuje slobodu. To je vera, to je želja naroda: Srbin neće više da živi no kao potpuno slobodan u slobodnoj domovini. Mi ne puštamo iz ruku zastavu, dok ne izvojujemo slobodnu i slavnu otadžbinu. U to ime mi, tvoji verni vojnici, proglašavamo te, Svetli Gospodaru, za kralja Srbskog. Živeo nam kralj!"

"I kao da to nije bilo dovoljno, general Protić pozva prisutne da dođu u kapelu, da bi zahvalili Bogu za srećan događaj", piše reporter Nikola Lazaro u časopisu "Ilustracione italijana". Ne želim da objašnjavam ni kako niti zašto su arhimandrit, dva njegova đakona i dvadesetak sveštenika već bili u kapeli obučeni u svoje odežde. Čim su videli generala, zapevaše crkvene pesme, što je trajalo oko sat i po."

"Kao što sam rekao", piše dalje Lazaro, "kapela je bila malešna, pa su samo general i malobrojni iz njegove pratnje mogli u njoj zauzeti mesta i biti sklonjeni od sunca. Čitava masa oficira i mi sa njima morali smo ostati vani gologlavi dok je trajala služba."

"Na kraju, prestalo je pojanje, arhimandrit, obraćajući se vojnicima i narodu na najčistijem srpskom jeziku, pozva sve da sa njim izgovore tekst zakletve na vernost novom kralju. I svi, sa podignutom desnom rukom, gologlavi, ponoviše rečenice koje je izgovarao sveštenik, i iz kojih sam razumeo", navodi italijanski novinar, "samo kralj Milan, kraljica Natalija i kraljevski princ. Kada je zakletva završena, baterije sa položaja započeše plotun od 101 pucnja. Možete zamisliti kakva je to buka bila! Treba dodati da su po čitavom logoru vojnici pucali iz pušaka u vazduh i uzvikivali 'živeo', što bi zaglušilo i gluvog."

"Ta terevenka trajala je čitav dan. U popodnevnim satima malo se smanjila, da bi predveče krenula još snažnije. Sva brda su bila blistavo osvetljena pomoću velikih vatri, raketa i vatrometa koji su dolazili sa zaravni ispred Glavnog štaba, gde je jedan skup više od dve stotine što oficira što ruskih dobrovoljaca bio zaokupljen slušanjem devetnaest pevača sa Kavkaza koji su stigli tog jutra. Oni su prisutne proveli kroz čitav repertoar ruskih narodnih pesama. Dok su oni pevali, srpski seljaci i vojnici, napravivši krug oko jedne velike vatre, igrali su kolo, uz svirku neizbežne svirale."

U pozdravu kralja srpskog i njegove kraljevske porodice, kraljice Natalije i mladog kraljevića Aleksandra, Černjajev je poručio: "Glas nacije je glas Boga i meni ne ostaje drugo sem da vam se pridružimo i uzviknemo zajedno sa vama: Živeo srpski kralj Milan Obrenović! Živela Kraljica! Živeo srpski Kraljević!"

NaČelnik artiljerije Moravsko-timočke vojske Sava Grujić govorio je hrabroj srpskoj artiljeriji. Uputio je pozdrav kralju i podsetio srpske junake na smisao borbe za čast, slavu srpskog imena, slobodu i nezavisnost. Istakao je da Srbi borbom iskazuju svetu da žele da žive kao srećan i slobodan narod.

U toku svečanosti održana je velika vojna parada. Slavlje na srpski način bilo je zahvatilo sve, kao što je i mir, makar privremeno, obuzeo front. Dobrovoljci su se sporazumevali na dvadeset jezika, a razlikovali su se najviše po boji zastava pod kojima su nastupili. Svi zajedno bili su pod jednom, boje amaranta (južnoameričke biljke, koja ostaje i kad cvet uvene, kao simbol neprolaznog). Određen je i sastav za kraljevu gardu, izborom najboljih iz svih obližnjih, jačine oko dva bataljona. Garda je bila spremna za put u Beograd, da bi dopratila kralja u Deligrad.

BLAGODARENjE ZA KRALjA

VIŠE od 50 sveštenika bilo je na jekteniju (molitvi). Glavni sveštenik prota Jova, docnije vladika Jeronim, služio je blagodarenje za kralja Milana u deligradskoj pohodnoj crkvi, dobijenoj od Rusije. Beseda protina primljena je sa osećanjem duhovne uzvišenosti. Posle molitve "Tebe Boga hvalim", vojska je položila zakletvu kralju.

(Nastaviće se)