Kome smeta srpski kralj

U RAZMATRANjU okolnosti pod kojima je proglašeno srpsko nezavisno kraljevstvo uočeno je da je primirje preseklo ofanzivne planove Moravske vojske. Uslovi mira koje je Porta ponudila pogodili su srpsko dostojanstvo. Zato je i s moralnog stanovišta bilo potrebno da se manifestuje srpska želja za nezavisnošću. Ako se uzmu u obzir patnje, stradanja i žrtve srpskog naroda, onda je manifest boraca za nezavisnost i skroman i fantastičan.

"Sanktpeterburške vjedomosti" podsetile su na vremena kada je Srbija bila carevina i pitale se kome smeta srpski kralj.

Zebnja austrijskih državnika u vezi sa srpskom nezavisnošću pojačana je iznenadnom posetom Sumarakova, zastupnika ruskog cara, Beču. To je bio onaj isti Sumarakov koji je zastupao cara na venčanju kneza Milana. Strahovanja su poticala od proglašenog srpskog nezavisnog kraljevstva i otvaranja puta za njegovo međunarodno priznanje. Austro-Ugarska je pokušala da eliminiše proglas kneza Milana za srpskog kralja kao da nije postojao. U protivnom, upozoravano je, Beč neće nikako priznati taj čin.

Ali, zar se tako Beč nije ponašao i u pogledu italijanskog kraljevstva, pa je docnije austrougarski vladar zagrlio Vitorija Emanuela? Novine su nagađale o igri oko mlade srpske kraljevine. Odgonetnuto je da diplomatska ruska inicijativa ima cilj da brzo pripremi odluku Trojecarskog saveza. Naveden je ruski predlog da austrougarska vojska posedne Bosnu i Hercegovinu, a da ruska vojska uzme učešća u oslobađanju ostatka Balkana. Berlin je podržavao ruske ideje. "Nova slovenska presa" zaključila je da bi se tako osnovala velika srpska kraljevina.

Proglašenje srpske nezavisnosti posmatrano je i kao odgovor na neprihvatljive uslove Porte za mir na Balkanu. Koliko god je carigradski program hteo da Srbiju preobrazi u svoju provinciju, toliko je bila još veća njena želja za nezavisnošću. Srbi su u odbrani otadžbine oduševljeno proglasili Srbiju nezavisnom kraljevinom.

Evropa je uvidela da od reformisanja Osmanskog carstva nema ništa. Obećanja o reformama bila su licemerne reakcije na sve teži položaj hrišćana. Zato je davanje autonomije i samouprave (Hercegovina, Bosna i Bugarska) i priznanje nezavisnosti (Srbija) bio put ka raspletu Istočne krize. Bez obezbeđenja stvarne slobode, zaključenje mira moglo je biti samo znak novog rata.

Evropa velesila nije bila moćna kao što se predstavljala. To je bio zaključak jednog optimističkog komentara u novosadskoj "Zastavi". Objašnjenje je bilo jednostavno. Evropa nije složna, kao što na prvi pogled izgleda. Srbija je i ranije trpela spoljašnje pritiske. Pretnje su ostale na rečima. U svom oslobodilačkom poduhvatu Srbija se nije oslanjala na evropsku diplomatiju, već u prvom redu na sopstvenu snagu. Proglašenje nezavisnosti i srpskog kraljevstva išlo je u prilog svetoj oslobodilačkoj stvari.

Podrška iz "Zastave" bila je ohrabrenje Beogradu da ne okleva, već da se brzo odluči za veliko delo. To su zahtevali čast i interesi srpskog naroda.

Dopisnik "Tajmsa" podsetio je kako je Grčka stekla nezavisnost i od kolikog je značaja bio englesko-ruski savez, kome je prethodilo krvoproliće na Hiosu. Upoređenja s događajima na srpsko-osmanskom ratištu, proglašenom srpskom nezavisnošću i osmanskim pokoljima, ukazivala su na sličnost situacija, na mogućnost međunarodnog priznanja deligradskog čina, ali i na razlike. Politika održanja integriteta Osmanskog carstva nije mogla da izbegne odgovornost za nasilje kojim se samo produžavala njegova agonija a ne ozdravljenje. Herceg Nelington, Džordž Kaning i lord Liverpul nisu u svoje vreme predali Grke osmanskim silnicima u nadmetanju s Rusijom, nego su ih zajedno s njom poveli ka nezavisnosti.

Čemu izneveravanje principa u zvaničnoj britanskoj politici kada su u pitanju Srbi i drugi narodi Balkana? Javno mnjenje je uticalo na razlike u pristupu Istočnom problemu Dizraelija i Derbija s početka i kraja leta. Promena je predstavljala pragmatsko prilagođavanje događajima čiju je orijentaciju nametnula većina sila.

ProglaŠenje nezavisnog srpskog kraljevstva moglo je da odagna sumnje o uplivu Rusije na Balkan i njenog pomaganja oslobodilačke borbe srpskog naroda.

Dolazak ruskih dobrovoljaca u Srbiju 1876. pobudio je Evropu na različita tumačenja. Diplomatije velikih sila su odgonetale dublji smisao slovenske i hrišćanske dobročiniteljske pobude.

Da li iza ruske politike stoji ruski ekspanzionizam i panslavistički prodor? Hoće li Rusija od Srbije da načini svoju guberniju? Evropska upitnost nije bila bezazlena. Za Petrograd je to mogla biti i skrivena žaoka opomene.

Proglašenje nezavisne srpske kraljevine samo po sebi je odvraćalo od mogućnosti ruskog zaposedanja Balkana. Bojazan velikih sila, rivala Rusije u borbi za interesne sfere, bila je, međutim, uvećana. Rusija ni u kom slučaju nije mogla da stane iza srpske nezavisnosti.

PISMO VOJVODE LjUBIBRATIĆA

VOJVODA Mićo Ljubibratić, vođa ustanka u Hercegovini, pisao je iz zatočenja u Gracu 7. septembra 1876. Milanu Obrenoviću. Pozdravio je uspeh srpske vojske i čestitao proglašenje Milana Obrenovića srpskim kraljem: "Na sreću i ponos celog srpskog naroda! Hvala i slava hrabroj i patriotskoj srpskoj vojsci koja je znala neprijatelja pobediti na bojnom i političkom polju". Bila je to radosna vest iz austrougarske štampe od 6. septembra i nada Ljubibratića u izbavljenje iz zatočenja staranjem kralja Milana.

(Nastaviće se)