Vojsci dosta ratovanja

EVROPA se uzbudila, a da nije videla ideal u proglašenju srpske nezavisnosti na Moravi. Bila je isuviše zaokupljena dalekosežnim posledicama koje je ovaj čin mogao da izazove. Nije li trijumfalna kapija od hrastovine i cveća trojanski simbol ujedinjenja srpskog naroda i stvaranja nezavisne države na prostoru već isprepletanih interesa rivalskih sila?

Za Rusiju je to bila prilika da se pozove na načelo narodnosti i da osujeti kombinacije zapadnih kabineta. To načelo bilo je gromko proglašeno u Evropi i primenjeno u slučaju Italije, Nemačke i prisajedinjenja savojske Francuske.

Austro-Ugarska je bila protiv srpske nezavisnosti zbog namere da Portu smeni u gospodarenju balkanskim provincijama. Obrazovani svet okrenuo se pravednim zahtevima i oslobodilačkoj borbi naroda, tako da politika sila s osvajačkim ambicijama nije trebalo da pogodi vekovima napaćene Slovene i Bugare.

Knez Milan je hladno primio ponuđenu kraljevsku krunu. U položaju koji je bio užasno težak nije bilo moguće ni pomišljati na međunarodnu potvrdu kraljevstva. Bila je iluzija slovenofila i Černjajeva da je javno mnjenje u Rusiji već tako silno da mu se i sam car Aleksandar Drugi mora pokoriti. Svaki vladalac, uostalom, znao je kako se oblikuje javno mnjenje. Zvanična Rusija ne samo da ne bi prihvatila zahtev za međunarodnim priznanjem kraljevstva već bi postala neprijatelj kraljevine Srbije, pre svega zato što bi svet mislio da iza srpskog zahteva stoji Rusija. Zato bi ona, zbog svojih saveznika, nastojala da pokaže odlučnu suprotstavljenost srpskom kraljevstvu.

Telegram, koji je u međuvremenu stigao u Beograd, sa porukom da "vojnici ljube zemlju od silne radosti što će dobiti kralja", nije mogao da izmeni kneževo neslaganje. Taman da je čvrsto bio ubeđen u masovno oduševljenje, bilo je jasno da srpski seljak ne izražava radost ljubeći zemlju.

Pera Todorović pojavio se koji dan posle proglašenja kraljevstva, po ličnoj želji i uzgrednom poslu u Beogradu, na Dvoru. Kada se saznalo da je upravo stigao iz Deligrada, oko njega su se okupili mnogi koji su se interesovali za proglašenje nezavisnog kraljevstva. Ko ne bi poželeo da čuje priču o srpskom kraljevstvu i nezavisnosti?

Prevodilac u Černjajevljevom štabu govorio je o detaljima znamenitog događaja dvorskim oficirima. S načelnikom Štaba Moravsko-timočke vojske, V. V. Komarovim, Pera Todorović je odjahao na svom konju iz Deligrada u Šiljegovac. Tamo je, u štabu Horvatovića, prevodio njihov razgovor. Jednom od najhrabrijih srpskih komandanata data je čast da Srbiju svečano proglasi kraljevinom, a kneza Milana kraljem. Zamisao iz Černjajevljevog štaba Horvatović je sa zadovoljstvom prihvatio.

U toku Perinog kazivanja pred dvorskim stepeništem pojavio se knez Milan. Bio je to slučajni susret i upoznavanje srpskog kneza s poznatim kragujevačkim komuncem. Knez Milan je u jednom momentu pitao za već proglašeno kraljevstvo na Moravi.

Da li je bio iskreno radoznao ili vešt glumac? Slučajno namerni glasnik opisao je događaj i preneo kako je prvo Horvatovićeva vojska proglasila kraljevstvo. Knez Milan je primetio da je Horvatović dobar vojnik, ali slab političar.

Knez se dalje interesovao kako je proglas iskreno primljen u vojsci, da li su vojnici ljubili zemlju i radosno klicali: "Živeo kralj Milan!?" Pitanja su bila začinjena blagim ironičnim naglaskom. Pera Todorović je uvideo da proglas nije bio po kneževoj naredbi, kako se u Deligradu pretpostavljalo. Zato je odgovor glasio da je vojska zainteresovana za kraljevinu ukoliko je to svršetak rata. Zato je zbilja bila oduševljena.

Vojvoda Mašo Vrbica je izvestio knjaza Nikolu o proglašenju kneza Milana kraljem i Srbije kraljevinom istog dana, 16. septembra 1876, kada su to vojska i narod učinili u Deligradu. Crnogorski vojvoda i senator je pisao kako ne zna da li je proglašenje izvršeno u sporazumu s knezom Milanom.

Pošto knez Milan nije zabranio da se pisma i telegrami, koji mu se upućuju od zvaničnih vlasti, vojske i policije, adresiraju kraljevskom titulom, to je izazivalo nedoumicu kod crnogorskog izaslanika. Zato je tražio uputstvo s Cetinja. Vojvoda Radonjić je javio Vrbici da se ponaša kao da se proglašenje srpskog kraljevstva nije dogodilo, jer o tome zvanično nije obaveštena Crna Gora.

Knjaz Nikola je očekivao opširan izveštaj od Vrbice o stanju u Srbiji, kako bi imao jasan pogled na stvari. Kada se upoznao sa proglašenjem kraljevstva na Moravi, negodovao je zato što se knez Milan krunisao za "kralja Srpstva", a ne samo Srbije, smatrajući da ta kruna pripada samo njemu, posle stradanja kneza Mihaila.

Događaji u Srbiji krajem leta 1876. smenjivali su se jedan za drugim. Uzbuđenja se nisu stišavala. Rođendan ruskog cara Aleksandra, kuma srpskog i crnogorskog kneza, Milana i Nikole, svečano je proslavljen. Tužna svečanost povodom pogibije pukovnika Rajevskog i prenosa tela u Rusiju bila je iskrena kao i velika zahvalnost znamenitom i plemenitom ruskom dobrovoljcu. Proglašenjem nezavisnog kraljevstva talasi narodnog oduševljenja zapljusnuli su Srbiju.

(Nastaviće se)