Očinski savet ruskog cara

NARODNA volja je u odnosu na spoljne uticaje smatrana neprikosnovenom. Uz to, velesile nisu predstavljale složen i harmoničan svet. Diplomatija je na početku rata pretila Srbiji da će je prepustiti sudbini i opet ponavljala da će to isto učiniti ukoliko knez Milan primi krunu iz ruku svog naroda. Bez obzira na reči moćnika, narod je, u svakom slučaju, najviše ulagao u ostvarenje svoje volje.

U polemici su patriotski orijentisana glasila Srbije, viđene i kao romantične kneževine, isticala ono najbitnije. Sažetak bi mogao da glasi: „Stvar srpska je stvar slobode i ljudskog napretka. Proglas kraljevine i nezavisnosti srpske ide u prilog toj stvari. Zato se treba odlučiti brzo na veliko delo, kako zahteva čast i interes naroda srpskog.“

U vreme kada je osmanska strana pristala samo na bezuslovno primirje, s Deligrada je u Beograd stigao pukovnik Dohturov. Želeo je da razjasni smisao „iznenadnosti“ i „snagu pokreta u vojsci za kraljevstvo“, kome se glavnokomandujući Černjajev nije mogao suprotstaviti. Kraljevstvo je poteklo iz dubine iskrenih osećanja predvodnika naroda. Raniji pokret generala Koste Protića za promenu unutrašnjeg uređenja bio je predupređen. Černjajev je presekao takve inicijative, strogom principijelnošću: nikako uplitanje u unutrašnja pitanja Srbije. Kraljevstvo je, međutim, bilo izraz narodne volje.

Dopisnici stranih listova posebno su pratili razvoj događaja. Tako je više glasila 15. oktobra objavilo vest o predstojećem sazivu Velike narodne skupštine da u ime naroda proglasi kraljevstvo i da podnese krunu knezu Milanu. Očekivao se i njegov put u glavni stan u Aleksinac.

Krunisanje kneza Milana, osmog srpskog kralja, bilo je predviđeno u sedmovratoj Žiči. Pripremala se veličanstvena ceremonija stupanja na kraljevski presto u Stefanovoj znamenitoj zadužbini.

U prvom ratu Srbije u moderno vreme borci su bili nadahnuti „svetosavskim i kosovskim zavetom“. Ideja o krunisanju kneza Milana u manastiru Žiča bila je razumljiva njegovim sledbenicima. Oživelo je sećanje na Svetog Savu (Rastka Nemanjića), koji je izabrao manastir Žiču za sedište Srpske arhiepiskopije i mesto gde će se krunisati srpski kraljevi i ustoličavati crkveni velikodostojnici. U manastiru Žiča je krunisano sedam srpskih kraljeva: Stefan Prvovenčani, Radoslav, Vladislav, Uroš, Dragutin, Milutin i Stefan Dečanski. Zbog toga se u narodu zove sedmovrata Žiča.

Bečki „Tagblat“ je objavio kraljevsku adresu skupštinskog odbora: „Borba srpskog naroda protiv Osmanske carevine vodi se za slobodu i čovečanska prava, a ne protiv bilo koje narodnosti i vere. Osmansko carstvo je u suprotnosti s evropskom civilizacijom, a varvarstvom preti istrebljenju hrišćana. Ono ne poznaje humanost, pravdu, slobode. Zato su utoliko neophodnije srpska samostalnost i državna nezavisnost.“

Skupštinski odbor konstatovao je važnost proglašenja kneza Milana „prvim srpskim kraljem posle Kosova“ i pripremio poziv vladi da uradi sve što je potrebno za njegovo krunisanje. U pozivu je pisalo: „Turska je svojim zahtevima mira narušila Pariski ugovor, zbog čega se ne mogu uzdržati nikakvim međunarodnim obavezama ni srpska vlada ni skupština, da ne izvedu tu želju naroda na najsvečaniji način.“

Srpska vlada je s oduševljenjem primila poziv srpske skupštine.

Knez Milan je upoznao ruskog cara Aleksandra s adresom proglašenog kraljevstva. Kako mu je teško bilo da primi kraljevsko zvanje u delikatnoj situaciji, molio je za očinski savet. Ruski car je odgovorio srpskom knezu da ostane pri svojim pametnim nazorima i ne podleže želji vojske. U protivnom bi sebe opteretio bespotrebnim teškoćama.

Knez Milan našao se između volje naroda, manifestovane proglasom nezavisnosti i srpskog kraljevstva, i reakcije uznemirenih sila. Objašnjenje iz Beograda o proglašenju nezavisnog kraljevstva nije umirilo Beč. Srpski ministar Ristić pokušao je da smiri strasti i rekao da je u pitanju izraz vojničkog oduševljenja, kome ni knez ni vlada nisu kumovali. Proglašenje se, međutim, smatralo svršenim činom.

Černjajev je predložio knezu Milanu prihvatljivo kompromisno rešenje: da Srbija zvanično, kod kneza Milana i prema inostranstvu, i dalje ostane kneževina, a u unutrašnjosti, ili bar na prostoru moravskog fronta i Moravsko-timočke vojske, bude kraljevina.

Proglašenje kraljevstva na Moravi nije imalo oslonac na zvaničnu Rusiju i ruskog cara. Černjajev je s ruskim saradnicima diskretno rezonovao o odnosu prema proglasu onih koji odlučuju. Priželjkivala se podrška „rodne Rusije“ i carevića prestolonaslednika Aleksandra. Ruski car, Aleksandar Drugi, smatran je slabim, pa se pomišljalo da prima svršene stvari. Černjajev je kneza Milana molio da bar za petnaest dana ne poništava odluku o proglašenom kraljevstvu. To bi bilo važno i zbog očekivane spontane podrške kraljevstvu iz Rusije. Ako se ne bi udovoljilo molbi, Černjajev je poručio da će „u sredu za čast vojske učiniti opšti napad na Turke u kome će i da pogine, a srpska vojska može uspeti, a može poražena biti“. Knez Milan je objasnio Černjajevu da ne odobrava „da vojska svojim izjavama i demonstracijama utiče na unutrašnju ili spoljnu politiku zemlje“.

(Nastaviće se)