Velikima Balkan mali

KNEZ Milan se upoznao s problemima nastalim proglašenjem nezavisnog kraljevstva. Bio je svestan da je najveća opasnost dolazila spolja. Zato je pomišljao da naredi opoziv proklamacije. Međutim, Černjajev je objasnio da se vojska zaklela da će braniti kraljevstvo i da ne može da pogazi zakletvu. Dodao je i da u slučaju da knez Milan ostane pri svojoj nameri, onda bi se on sa svim Rusima povukao s fronta i vratio u Rusiju, a to ne bi valjalo za stvar oslobođenja.

Srpska diplomatija je na kraju pribegla kompromisu. Velike sile su umirene uveravanjem kneza Milana da neće slediti odluku o kraljevstvu.

Uveravanje kneževo nije bilo namenjeno narodu proglašenog kraljevstva, koje je nastalo na tlu na kom se nalazila Moravsko-timočka vojska. Na ponos žitelja i slavu tvoritelja. Pod različitim nazivima. Pod jednim izazovnim: Kraljevina kod Bobovišta.

Na savetovanju Ministarskog saveta uzet je na znanje odgovor kneza Milana generalu Černjajevu u kom kaže da ne može primiti proglašenje kraljevstva, jer se tome protive velike sile. Takav je bio stav i ruske vlade. Knez je potom poslao vojnog ministra, pukovnika Tihomilja Nikolića, u Deligrad da objasni uzroke neprimanja kraljevstva od vojske. Trebalo je da se nađe način kako da se održi ranije stanje, a da se ne povredi osećanje vojske. Takođe, i da se upozore starešine da više ne ponove odstupanje od vojničkog reda.

Dr Vladan Đorđević je zabeležio: Na trijumfalnim kapijama srpskog nezavisnog kraljevstva u Deligradu “cveće i šuma uvenuše, jesenji vetrovi i kiše razneće i te jedine znake srpskog kraljevstva s onu stranu Morave, a kralj ne dođe”.

Primirje između srpske i osmanske strane isticalo je, a da nije bilo odgovora na pitanje o miru, produženju primirja ili ratovanja. Vojna nije mogla stvarno da reši Istočno pitanje. Velike sile su se zainteresovale tek kada je osmanska okrutnost mogla postati iskra za svetski požar. Carigrad je mislio da pacifikuje Balkan pretvarajući nemir u tišinu hrišćanskog groblja. Diplomatija velikih sila uvidela je neminovnost osmanskog odlaska iz Evrope, istovremeno se suočavajući s problemom nasleđa.

Srbstvo se, kao gnezdo balkanskih sokolova, kako je glasio jedan od naslova ruskih novinskih izveštaja, opiralo projekcijama preraspodele među zainteresovanim silama.

U njihovim kombinacijama nije bilo mesta za državu ujedinjenih Srba zbog velikog broja pretendenata na delove balkanske teritorije.

Vest da će nemački i ruski konzul ostati u Beogradu, ukoliko knez Milan primi srpsku kraljevsku krunu, otkrivala je varijacije u diplomatskoj borbi.

Desetodnevno primirje saopšteno je srpskoj vojsci 17. septembra, a osmanskoj dvanaest dana kasnije! Večernje kanonade i čarke nisu prestajale, ali borbe nije bilo. Štab u Deligradu bio je u školi. Većina oficira, njih četrdesetak, stanovala je u barakama i zemunicama. Oko 60 ljudi radilo je u Štabu i oko njega.

Gardu su činili pripadnici raznih naroda. Dužnosti su obavljali obučeni u svoje nacionalne nošnje. Najbrojniji gardisti bili su slovenskog porekla. Među njima je bilo i Arnauta koji su prešli na srpsku stranu. Jedan od njih je stekao poverenje i kao bivši protivnik čuvao komandanta srpske vojske!

Ograda oko deligradske škole bila je veličanstvena s tri kapije. Zgrada je bila okićena cvećem, vencima i zelenilom, a dvorište nasuto peskom i šljunkom. Stubovi zgrade i stepenice bili su obojeni u crveno, plavo i belo.

Logor počasne straže nalazio se na zapadnoj kapiji. Nedaleko od glavnog ulaza u baraci je improvizovana kuhinja. Pukovnik Izmajilov, komandir “Sv. Ane”, doveo je iz Rusije kočijaša i kuvara za Černjajeva. On je imao dara da o njemu pišu evropske novine, a i sam im je slao tekstove o svojim slavnim dedovima. Negde je preterao i morao je da napusti Moravsko-timočku vojsku.

Slavni Černjajevljev kuvar voleo je alkohol. Knez Meščerski, istoričar srpskog rata i naroda, pričao je kako se on propio kada je 28. septembra 1876. morao da sprema ručak pred kišom granata. Malo ko ga je, međutim, i pre toga video trezna.

Između kuhinje i zapadne verande škole postavljen je veliki samovar, gde se pio čaj, s rumom i limunom, od jutra do kasno u noć. Tavan je bio pretvoren u magacin za odeću i obuću, kupljenu od slovenofilskih para. Magacioner je bio ruski oficir, major Šarapov, a korisnici prvenstveno ruski dobrovoljci.

Jezero čaja ispijeno je u Deligradu. Rafovi su bili puni svakojakih đakonija i delikatesa: švajcarski sir, razne kobasice, šunke, paštete, sardine, kavijar, šećer, kafa, rakije, likeri, votke, vina.

Sledeća vrata vodila su u kabinet pomoćnika načelnika Štaba gospodina Monteverdea, a dalje u budoar njegove gospođe Maše, koja je stigla iz Pariza u Deligrad. Profesor Marko Velizarić bio je Monteverdeov sekretar. Na ukucanim ekserima kačene su depeše: “Aleksinac”, “Bobovište”, “Nerićev Han”, “Đunis”, “Sv. Nestor”, “Krevet”, “Kaonik”, “Gredetin”, “Veliki Šiljegovac”...

U produžetku je bila sobica načelnika Štaba, Visariona Visarionoviča Komarova. S crvenom olovkom u ruci i čašom čaja, kraj karte Geografskog instituta iz Beča, u čijim okvirima se odvijalo ratovanje Černjajeva s Abdul-kerim pašom, Komarov je diktirao dispozicije. Dešavali su se i prekidi, kao, na primer, 28. septembra 1876. kad je stigao polueskadron Kozaka iz Rusije pod komandom generala Semena Semenoviča Kozačkina, čije grudi behu načičkane ordenjem i medaljama.

(Nastaviće se)