Pun štab sedme sile

U RUSIJI je u ono vreme bilo u aktivnoj službi 1.400 generala, a koliko još njih u penziji i ostavci?! Ruski oficiri imali su prioritet u dodeljivanju dužnosti u odnosu na srpske i oficire drugih nacionalnosti. Tako se major Svetozar Hadžić javio za komandnu dužnost, jer se osećao zapostavljenim u deligradskom štabu. Većinom njegovih vojnika komandovao je Geloščapov, poručnik iz Rusije.

Preko 30 ruskih viših oficira u Deligradu nije bilo raspoređeno. Komarov je, po principu sposobnosti u borbi za napredovanje i postavljenje, majora Hadžića odredio za komandanta Čačanske brigade, predviđene za važnu ulogu u predstojećoj borbi.

U posetu Komarovu iznenada je došao Arčibald Forbes iz "Dejli njuza", s još jednim engleskim dopisnikom. Načelnik Štaba je prekinuo diktat i primio engleskog "kapetana". Na svaku Forbesovu depešu, koja je predstavljala članak, ukupno nekoliko tabaka, Komarov je stavio svoj potpis. Bio je to svakodnevni redovni izveštaj s Moravskog fronta za ugledno englesko glasilo.

NajveĆa prostorija deligradske škole bila je namenjena raznim potrebama; služila je kao trpezarija, čitaonica Štaba, sala za sastanke; tri ugla bila su uređena kao stan vojvode Maša i dve kancelarije: u jednoj je radio profesor Bademlijić, s kasom Moravsko-timočke vojske, a u drugoj je bila pisarnica potpukovnika Šrejdera, privatnog Černjajevljevog pisara.

U drugoj polovini septembra podignute su barake kako bi se sala koristila kao trpezarija za Štab. Na kraju ulice daščara, bio je paviljon šefa Štaba. U njemu je bio smešten i ruski poljski telegraf, dok se srpski nalazio u donjoj deligradskoj mehani.

U vreme obeda vođene su interesantne rasprave. Černjajev je u jednom momentu tražio od Save Grujića, načelnika artiljerije, da se otvori vatra na Turke iz svih topova, kako bi se protivnici impresionirali srpskom moravskom silom. Kako to ne bi uspelo, niti je bilo dovoljno municije ni za važnije borbe, takav postupak izgledao bi kao uludo trošenje municije.

Svakodnevno je pedesetak ljudi bilo na ručku u deligradskom štabu. Redovno je bilo puno gostiju, od kojih su neki, kao dopisnici raznih listova, postali stalni članovi Štaba. Među visokim gostima nalazio se i član engleskog parlamenta, američki general, novinari i dobrovoljci.

Pred Černjajevljevim vratima bila je slavenska garda, u početku sastavljena od izabranih pripadnika srpske narodne vojske. Docnije su po jedan ili dva ugledna pripadnika iz svakog slovenskog kraja dežurali obučeni u nošnje iz svog zavičaja: Srbijanci, Bošnjaci, Hercegovci, Crnogorci, Starosrbijanci, zatim Bugari, Arnauti.

Srpski vojni ministar uputio je pismo Černjajevu zbog skandala pijanih ruskih dobrovoljaca po Beogradu. To je toliko naljutilo Černjajeva da je zapretio povlačenjem sa svim dobrovoljcima u Rusiju. Lav od Taškenta posumnjao je da je to osveta Valdemara Bekera, poznate svetske protuve.

Odnosi među hijerarhijski višim ličnostima nisu mogli da budu oslobođeni sujete i taštine ni u teškim ratnim okolnostima. Nesuglasice i trvenja između Černjajeva, glavnokomandujućeg Moravsko-timočke vojske, i Tihomilja Nikolića, ministra srpske vojske, otkrili su dublje slabosti u ratu. Kraljevstvo je ostalo bez municije sredinom septembra.

Černjajev je optuživao vojno ministarstvo za cepanje i preformaciju trupa, dodelu činova i ordena. Tihomilj Nikolić i glavni intendant, potpukovnik Đurić, krivili su Černjajeva. Žalbe su upućivane s obe strane vrhovnom komandantu Milanu Obrenoviću. Pukovnik Tihomilj Nikolić je podneo ostavku na položaj vojnog ministra i na njegovo mesto došao je 4. novembra 1876. pukovnik Sava Grujić. Černjajev je ubrzo završio svoju misiju u Srbiji.

Ranjeni bašibozuk Mustafa, koga je uhvatila predstraža, bio je doveden u deligradski štab, najpre doktoru Đorđeviću. Kada mu je ukazana prva pomoć, uz pomoć prevodioca, gospodina Minogliča, obavljen je službeni razgovor u kancelariji potpukovnika Nikolića, komandanta Deligrada. Černjajev je dao da se ubije jedan od palikuća (vođa bašibozuka), koji je pretvorio u zgarište područje od Supovca do Ljubeša. To nije bio vojnik, već jedan od zločinaca koji su srpsku decu dočekivali na handžare, rasecali trudnice i spaljivali žive ranjenike.

NaČelnik moravskog saniteta bio je najuporniji, uz Komarova i Katardžije, u odvraćanju Černjajeva od njegovog plahovitog nauma. Bašibozuk kao ranjenik i bez suda nije mogao da bude streljan, bez obzira na njegov zločin. Kad je Černjajeva prošao bes, on je mislio isto. Zato je Mustafa iste noći, uz pratnju najboljeg bolničara, desetara Sime Pejića, prevezen u Beograd.

Černjajevljev obilazak položaja predstavljao je mali ritual. Na čelu svite jurio bi u galopu konjanik, s ličnom komandantovom zastavom, poslatom iz Moskve. Zastava je bila od bele svile s plavim krstom u sredini i natpisom: "Za svobodu Slavjan". Najčešće je zastavu nosio poznati trgovac Veljković iz glavne beogradske čaršije. Za njim je jurila Černjajevljeva trojka, karuce s tri konja. Oko karuca su jahali štabni oficiri na odabranim konjima, zatim vod konjanika, pod komandom načelnika konvoja kapetana Miloševića.

Kraljevstvo, proglašeno u Deligradu 16. septembra 1876, trajalo je do poslednjih dana oktobra. Deligrad je za nešto manje od dva meseca bio ratna prestonica Kraljevstva na Moravi.

(Nastaviće se)