Puškinu Takovski krst

KRAJEM leta 1876. Srbija je bila preplavljena dobrovoljcima. Bilo ih je najviše iz Rusije. To su bili borci za ideju, humanisti sa svih kontinenata, iz najudaljenijih krajeva. Bio je to susret na raskršću svetova i vekova; slobodoljubivi, idealisti i humanisti, različitih rasa, naroda, država, kultura, religija, jezika... ali s jednom verom, idealom, istim duhom i zajedničkom vizijom pobede ljudskosti.

Oduševljenje u Rusiji za Srbe u oslobodilačkom poduhvatu bilo je veliko te godine. Nikad veće u modernoj istoriji. Odbrana Aleksinca imala je širok odjek. Carska vlada, protivna ratu i Černjajevljevom srpskom podanstvu, priklonila se javnom mnjenju. Ruski car je odobrio prikupljanje priloga za srpske stradalnike u ratu i privremeno odsustvovanje oficira iz carske vojske koji su se prijavili kao dobrovoljci za srpski front.

Rusija u Srbiji! Dobrovoljci su se prijavljivali u regrutnim kancelarijama, snabdevani platom i putnim troškovima i s blagoslovom i pesmama ispraćani u Srbiju. Prilozi u redakcijama nisu uvek ni brojani, već se beležilo kako je na kovertama i paketima pisalo. Moskovsko kreditno društvo, s predsednikom Aksakovim na čelu, organizovalo je regrutovanje dobrovoljaca i prijem pomoći na Nikoljsku.

Dobrovoljci, među njima srazmerno najbrojniji oficiri, lekari, bolničari, milosrdne sestre, sveštenici s pokretnim crkvama, osvećenim zastavama i čudotvornim ikonama, nastupali su moravskom dolinom, u kojoj su se kroz istoriju smenjivali osvajači i oslobodioci.

Načelnica sestara milosrđa bila je kneginja Šahovskaja. Tokom bombardovanja Aleksinca, ona je s milosrdnim sestrama obilazila ranjenike i ukazivala im pomoć.

Prodaja novina s izveštajima iz Srbije dobro je išla na moskovskim ulicama. Oduševljenje slovenofila spontano je izražavano i u Petrogradu, Kijevu i drugim gradovima. Slovenofilski pokret u Rusiji pretvarao se u pravi krstaški pohod. Velika štićenica, majka slovenskog sveta, uvek je bila u mislima Srba, koji su na surevnjivom Zapadu smatrani za njenu predstražu na Balkanu. Povorka iz velike carske svete slovenske pravoslavne Rusije, kojoj se izgleda nije video kraj, kao da je ozarila setne analitičare ponavljanim Černjajevljevim uveravanjima: "Iza mene je cela Rusija".

S druge strane, smišljane su intrige da bi se zatrovali odnosi između Rusa i Srba. Peštanski Lojd je plašio Srbe poplavom Rusa, a Ruse srpskom odbojnošću. Prvo je spekulisao da su dobrovoljci upućeni sračunato od ruske vlade, potom je zastrašivao rusku vladu od opasnosti slovenskog revolucionarnog pokreta. Dobrovoljci su predstavljani kao pripadnici sekte Bakunjina i Hercena, nihilista, socijalnih demokrata, garibaldinaca i komunara.

Upozoravano je da taj pokret od Neve do Napulja, Londona i Carigrada može da zapali Evropu.

U vreme primirja, krajem leta, u Srbiju je iz Rusije stiglo oko 1.000 dobrovoljaca. Među njima, preko 50 oficira, dva pukovnika i tri potpukovnika. General Novoselov stigao je s dobrovoljačkim korom s Kavkaza, preko Odese. Osvajač Jalte je kneževim ukazom bio postavljen za komandanta Ibarske vojske. Srbija je za potrebe kavalerije (konjice) kupila oko 400 konja.

Kapetan Maksimov, ordonans generala Černjajeva, vratio se s odsustva iz Beograda sa svojom sestrom Sadovskom. Ruska gospa došla je iz Petrograda da radi u srpskom sanitetu. Sa šajkačom na vrhu punđe, korbačem u desnoj ruci, belom poveskom s crvenim krstom na levoj mišici, ona je i bez svoje želje izazivala pažnju.

Musin Puškin, rođak velikog ruskog pesnika Puškina, borio se hrabro u bojevima oko Aleksinca. Černjajev ga je unapredio u poručnika, a knez Milan u kapetana. Za podvige u borbi dobio je srebrnu medalju i Takovski krst. U Beogradu je primio zadatak da radi na stvaranju kozačke konjičke legije.

U glavnom stanu, nedaleko od fronta, proveo je nekoliko dana i jedan japanski oficir. Video ga je dr Vladan Đorđević u toku bitke kod Bobovišta, ali mu nije zapamtio ime. Osim japanskog, nije govorio drugim jezikom, tek po nekoliko francuskih reči. S posebnom pažnjom je posmatrao operacije srpske vojske. Japanac na Moravi!

Markiz D'Oto, pukovnik francuskog porekla, dobrovoljac, bio je ranjen u borbama na Moravi. Kada se izlečio, vratio se na front.

Američki dobrovoljac Feliks Vajt u srpskoj vojsci prozvan je Srećko Dalekovid. Istakao se u ratu, dobio čin potporučnika, u miru živeo u oslobođenom Nišu i radio kao geometar, sa znanjem i umećem retkim među Srbima tog poratnog vremena.

Major grof Tifenhauzen, zadobivši rane na rukama i nogama u borbi kod Sv. Nestora, bio je transportovan u bolnicu u Beograd. Ponovo se 1877. vratio u rat, i ponovo bio ranjen kod Eski Zagra, u sastavu bugarskih dobrovoljaca.

Baron Kurt Mateji, sin bogatog Saksonca, pobegao je od kuće u Srbiju, kao dobrovoljac. Učestvovao je u borbama od Timoka do Morave, a komandant Moravsko-timočke vojske ga je unapredio u potporučnika i postavio za prvog ađutanta.

U engleskoj bolnici u Beogradu, kako je zabeležio Đuzepe Barbanti Brodano, među ranjenicima, izdvajao se Norvežanin koji je bio ranjen u nogu. Norvežani su došli na srpsku zemlju i ponudili živote za pravedno rešenje srpskog pitanja. Iako melanhoničan, norveški dobrovoljac je s nadahnućem pričao o istoriji, običajima i lepotama Hristijanije i cele Norveške.

(Nastaviće se)