Čestitka knjaza Nikole

IDEJU vojvode Maša Vrbice o organizovanju dobrovoljaca prihvatili su, s oduševljenjem, knez Milan i general Černjajev. Zamišljeno je da Vrbica sastavi leteći kor od dobrovoljaca Crnogoraca i Hercegovaca. Knezu Nikoli je bilo drago da se po želji kneza Milana formira leteći kor pod vođstvom njegovog izaslanika. Preporučio je Vrbici da bude dostojan tog visokog poverenja, korisnog za Srbiju i časti imenu svome, da savesno izvršava zapovedi glavnog zapovednika. Kneginja Natalija utrošila je milion forinti za potrebe kora.

Vojvoda Mašo Vrbica je objavio proglas dobrovoljcima 15. avgusta 1876. Očekivao je 4.000, a stiglo je najviše 1.000 ljudi. Bio je to poziv junacima:

„Svima Crnogorcima i Hercegovcima, koji se nalaze u srpskoj vojsci i unutrašnjosti Srbije, od zastupnika knjaza Crne Gore i Brda Nikole I kod knjaza Srbije Milana Obrenovića IV, pri časnoj zadaći obrazovanja letećeg kora od dobrovoljaca. Odziv se očekivao od onih koji mogu stići i preteći, i na strašnom mjestu iščekivati, i boriti se za krst časni i slobodu zlatnu, da se raskinu lanci ropstva petstogodišnjeg zulumćara i da vječni ratnici dođu jednom do mira na svom ognjištu.

Pregnemo li junački, založimo li svikolici svoje glave, obezbijedićemo one koji ostanu; obezbijedićemo svoju djecu u buduće i za svagda. Kome je mila budućnost srpskog naroda, ko ne čini niskojem, sebičnim životom, a ponikao je u slobodnoj Crnoj Gori i kraškoj Hercegovini, poći će sa mnom u junački boj. Pohitajte, Crnogorci i Hercegovci i ostali junaci, na Deligrad.“

Dobrovoljci su stizali sa svih strana u Deligrad, a uspešna odbrana Aleksinca na Šumatovcu popravila je raspoloženje na Moravskom frontu. Vrbica je preneo svoje optimističko uverenje u izveštaju 24. avgusta vojvodi Radonjiću na Cetinju da bi Crna Gora trebalo da dobije Hercegovinu i Zetu, jer je svuda pobedila osmanske trupe.

Prva borba čete dobrovoljaca na Ljubeškom visu bila je i prva velika pobeda. Černjajev je srdačno pozdravio junaštvo Crnogoraca, svakom vojniku darivao je po dukat, a najhrabrijima medalje.

Nije moglo da se okupi dovoljno dobrovoljaca, jer toliko Crnogoraca i Hercegovaca nije ni bilo. Od 600 dobrovoljaca, mnogi su poginuli u borbama. Ostalo ih je 400, uz 30 Rusa i 30 komordžija. Za hrabrost kora u borbama na Moravi Černjajev je odlikovao Vrbicu Takovskim krstom, knjaz Nikola je lično zahvalio generalu Černjajevu na odličju.

Crnogorski dobrovoljci su slavno ratovali i junački ginuli. U odbrani prelaza na Moravi kod Bobovišta, 30. avgusta, doprineli su odbijanju jednog od brojnih osmanlijskih prodora u pozadinu aleksinačkih položaja.

U borbama kod Kuline, sredinom septembra, crnogorskim dobrovoljcima pridružio se mali broj boraca iz dobrovoljačke brigade pukovnika Medvedovskog. Među najhrabrijima bili su pop Krsto Matanović i barjaktar Petar Mihajlović. Poginulo je oko 500 osmanskih vojnika i 115 crnogorskih dobrovoljaca. Osim oružja, osvojen je osmanlijski barjak s polumesecom.

Černjajev je dodelio 70 medalja, nekoliko Takovskih krstova i nekoliko stotina dukata. Najvećem junaku, popu Krstu Matanoviću, dodeljen je Takovski krst i srebrni nož od vojvode Vrbice; Zagarčaninu, osvajaču osmanlijske zastave, medalja i 10 dukata; četiri narednika, na predlog vojvode Vrbice, unapređeni su u potporučnike.

Knez Milan je odlikovao glavnog zapovednika, vojvodu Maša Vrbicu, Takovskim krstom. Glavnokomandujući, Černjajev, crnogorskom vojvodi je uručio pismenu zahvalnost.

Crnogorski dobrovoljci nisu bili kao druga vojska. Crnogorac ne trpi naredbu tonom vojničke zapovedi, nego reč drugarsku i gospodsku, s poštovanjem, pa je gotov da primi zadatak s najvećim oduševljenjem. To je odlika iz patrijarhalnog nasleđa, i „običaj, koji je u samu krv prešao“.

Vojvoda Vrbica je od Deligrada poveo kor prema Velikom Šiljegovcu i Kulini, za opšti napad 16. septembra. Tokom marša kor je pevao crnogorske pesme i palio po koju pušku. Vojvoda je razgovarao sa svakim vojnikom.

U Šiljegovcu je pozvao sve komandne ličnosti, oko 50 ljudi, rečima: „Braćo Crnogorci i ostali Srbi!“ Podstakao ih je rečima da se sa srpskog ognjišta mora goniti neprijatelj, podsetio na bojeve i junake i na sve ono što će narod slaviti doveka. Vojvoda je, iako ranjen, produžio da ratuje. Na komandnom mestu zamenjivao ga je Janko Radulović.

Vojvoda Vrbica izdao je stroge naredbe o ponašanju. Crnogorski dobrovoljci iznenadno su napadali i na osmanlijsku pozadinu, ali bez znanja pukovnika Andrejeva. Zato je Andrejev tražio od Černjajeva da se Crnogorski kor povinuje planiranju akcija i borbi. Černjajev je stavio kor isključivo pod komandu Vrbice i tražio da iskoreni samovolju.

Pošto su dobrovoljci ginuli u velikom broju, kor se gotovo prepolovio i sveo na oko 200 boraca. Vojvoda je sastavio novi poziv dobrovoljcima ne samo u Srbiji, nego posebno izvan njenih granica. Tekst je poslao svom prijatelju Milanu Kujundžiću Aberdaru da ga kroji po svome. Kujundžićeva verzija bila je drugačijeg stila i proglas je ostao bez efekta, pogotovo što se bližilo primirje. Vrbica se nije slagao s uslovima za prekid neprijateljstava. Ali, njih je diktirala sila, ne pravda.

Kor je privremeno raspušten, a Vrbica se po potpisivanju primirja vratio na Cetinje, s porukom ministru Ristiću da će uskoro opet u Srbiju.

(Nastaviće se)