Vekna hleba iz Jaroslava

BRITANSKI izveštači su skrenuli pažnju javnosti na srpsku oslobodilačku borbu u leto 1876. Vesti o zločinima izazivale su spontanu osudu, a prikazi pravednosti borbe i hrabrosti srpskog naroda podstakli su odziv dobrovoljaca i prikupljanje pomoći.

„Tajms“ se pitao kako se mala Srbija usudila na rat protiv Osmanske imperije. Tako se otvorio put od britanskog ostrva do Beograda za sve one koji su želeli da se bore kao dobrovoljci, da učestvuju u lečenju ranjenika i saniranju opustošenih krajeva.

Britanska liga za pomoć hrišćanima u „evropskoj Turskoj“ bila je privatno udruženje. Liga je nastala iz hrišćanskog osećaja pomoći ljudima u nevolji. Ipak, iza humanosti je stajala politika.

Engleski dobrovoljci su u Beogradu otvorili bolnicu. Visoko na zidu su engleske sestre istakle jevanđeoski natpis: „I ko hoće, neka uzme vodu života zabadava“.

U srpskoj pozadini bilo je podozrenja prema engleskim dobročiniteljima zbog proturske zvanične britanske politike. Na osmanskoj strani fronta bilo je mnogo dobrovoljaca. Zato su engleski prijatelji na srpskoj strani morali da ulože mnogo truda.

Velike srpske simpatije uživao je dr Henri Sandvit. Nazivan je i ocem bosanske raje. Bio je prvi britanski ostrvljanin u Srbiji, a tokom rata je obilazio opustošene krajeve i delio pomoć u novcu i hrani. Njegovu humanitarnu akciju produžio je dr Beker. Britanski misionar je pomogao da se podigne most na Timoku kod Zaječara i zidao kuće u Grljanu i Velikom Izvoru.

Nemac dr Ciman, poreklom Palestinac, naturalizovan u Engleskoj, organizovao je i delio poklone u ime mančesterskog Odbora za pomoć istočnim hrišćanima. Kao odvažni humanista, prvo je bio na frontu s ranjenicima, a zatim se posvetio zbegovima naroda na Moravi. Pokušao je da formira englesku legiju dobrovoljaca u srpskoj vojsci, ali su okolnosti bile izmenjene i nije uspeo.

Engleski zavod za srpsku siročad u Beogradu bio je delo dr Cimana i hrišćanskih komiteta iz Mančestera i Londona. Njihov poklon srpskom narodu iznosio je 70.800 dukata. Novac je bio namenjen deci koja su u ratu izgubila i oca i majku.

Engleski artiljerijski oficir Vilijam Gordon delio je pomoć po srpskim selima i gradovima. Govorio je, pored engleskog, francuski i nemački jezik, delovao je veselo, privlačno, ljubazno, kako je to pretpostavljala dužnost obrazovanog misionara. Crteže je slao ilustrovanom listu „Grafik“.

Prilozi u Rusiji za dobrovoljce i borce u Srbiji prikupljani su sa „željom da sine sloboda na Balkanu“. Darodavci i dobrovoljci bili su različitog imovnog stanja, od najbogatijih do najsiromašnijih ljudi. Javljao se veliki broj za put u Srbiju. Istaknuto je i uverenje da bi Ruse to manje koštalo nego da objavljuju rat.

Prilozi za oslobodioce motivisali su i one koji su skromno i teško živeli. Seljak je kao prilog doneo hleb. Kada su mu rekli da skupljaju novac, on se uvredio. Na poklon je dao svoj poslednji hleb. S Jaroslavske stanice hleb odvojen od seljačkih usta odnesen je u Srbiju.

U Rostovu je od prikupljenog novca stvoren fond za vaspitanje dece dobrovoljaca, u spomen njihove borbe kod Aleksinca. Fond je nazvan „Pitomci generala Černjajeva“.

Molitva za zdravlje dobrovoljaca „Just južne“ trajala je u vreme njihove borbe u Srbiji. Glavna uprava društva prikupila je za ranjenike i bolesnike 335.168 rubalja. Akcija prikupljanja priloga organizovana je i na Moskovskom univerzitetu. Među prvima su to učinile vaspitanice Aleksandrovske ženske škole.

U Kišinjevu, pred okupljenima na ispraćaju 75 Kozaka za Srbiju, sveštenik je govorio: „Vi idete na sveti posao po sopstvenoj volji, bez primoravanja da branite pravoslavnu i ugnjetenu stradajuću braću, i idete ne plašeći se smrti. Većega dobra od toga nema; sam je Hristos rekao: Veće ljubavi nema od ove“.

Na ispraćaju crkve i barjaka iz Moskve za Srbiju, 27. avgusta, na železničkoj stanici okupilo se preko 10.000 ljudi. Slovenski komitet je poklonio srpskoj vojsci divan barjak, vredan 3.000 rubalja. Barjak je osvećen u manastiru Sv. Sergeja. Barjaktar, trgovac Pavle Ščerbina, i pomoćnici, Mitrovanov i Dubrovski, s članom komiteta Treskinom i Šabrinom, prvo su se ispovedili i pričestili. Većina prisutnih se molila i plakala.

Uveče 27. avgusta, vozom za Beograd, s barjakom i crkvom, krenuli su i dobrovoljci. Predvodili su ih kapetan Šaranov, potporučnik Belepihin i plemići Sobolov (18 godina), Vatkovski i Bačuškov. Zajedno s crkvom išlo je osam pevača, predvođenih upravnikom hora Vladimirom Timoničem.

Kraj