Marksista crkvene škole

STALJINOVI biografi sa Zapada posvećuju značajnu pažnju godinama njegovog detinjstva i adolescencije, ispravno smatrajući da se osnovne crte ličnosti formiraju u detinjstvu i mladosti. Kao što primećuje A. Ulam u svojoj knjizi o Staljinu, upravo su siromaštvo i surovo Staljinovo detinjstvo ostavili neizbrisiv trag na čitav njegov život, veoma rano su ga pretvorili u nepoverljivog i grubog čoveka, lišenog sentimentalnosti, koji loše vlada ruskim jezikom, pati od kompleksa niže vrednosti, ambiciozan je i prenebregava tradicije krvnog srodstva i ličnog prijateljstva, koje su tako važne za Gruzina.

Kao što je poznato, Staljin (Džugašvili) rođen je 9. (21.) decembra 1879. godine u gruzinskom gradiću Gori, u siromašnoj porodici. Njegov otac, Visarion Ivanovič Džugašvili, poreklom seljak, radio je kao obućar u Goriju. Neobrazovan i grub čovek, nije mogao dobro uticati na sina. Osim toga, on je ubrzo napustio porodicu i preselio se u Tiflis, gde je neko vreme radio u fabrici obuće. Zatim se, već bolestan, vratio u Gori i umro, kad mu je sin bio u pubertetu. Kasnije, Staljin nikad nije spominjao oca, a datum njegove smrti nikada nije navođen u zvaničnoj hronologiji Staljinovog života i rada.

Staljinova majka, Jekatarina Georgijevna Geladze, takođe je rođena u seljačkoj porodici. Zarađivala je za život šivenjem i pranjem rublja. Ona nije imala vremena za vaspitavanje dece, pa je mali Soso (kako su zvali Staljina u detinjstvu) većinu vremena provodio na ulici. On nije bio jedinac, ali su druga deca rano umrla.

Već u detinjstvu, Staljinu je bila svojstvena tvrdoglavost i težnja da bude nadmoćan nad vršnjacima. Nije se odlikovao velikim sposobnostima, ali je bio uporan i mnogo je čitao. Niskog rasta i fizički slab, Soso se plašio da će biti premlaćen u dečačkim tučama. Rano je postao zatvoren i osvetoljubiv, a čitavog života nije voleo visoke i fizički jake ljude.

Žudnja za slavom je rano zavladala Staljinovim umom i osećanjima. Ali on je bio siromašan, smatrao se tuđincem i shvatao da siromašan gruzinski mladić iz provincije neće moći da postigne mnogo u carskoj Rusiji.

Snažan utisak na mladog Staljina ostavile su knjiga i sudbina gruzinskog pisca A. Kazbegija - jednog od najbogatijih spahija u Gruziji, koji je svoje seljake oslobodio dažbina, odrekao se bogatstva i gotovo deset godina živeo u planinama kao običan pastir. Tek od 1880. do 1886. godine bavio se književnim radom. Depresija i teška duševna bolest ubrzo su ga odvele u grob. Staljinu se posebno sviđao Kazbegijev roman “Oceubica”, o borbi seljaka-gorštaka za svoju nezavisnost i slobodu. Jedan od junaka romana - neustrašivi Koba, postao je junak i za mladog Sosa. Počeo je čak i sebe da naziva Koba, i to ime je postalo Džugašvilijev prvi partijski nadimak.

Prilikom obraćanja Staljinu, stari boljševici su ga, tridesetih godina, često nazivali Koba (a Molotov i Mikojan još i kasnije). Docnije je Staljin imao mnogo partijskih nadimaka, bio je Ivanovič, Vasilij, Vasiljev. Ali ime Koba i prezime-pseudonim Staljin ostali su mu za čitav život.

Kada je Soso napunio osam godina, majka ga je upisala u Gorijsku crkvenu školu. Četvorogodišnje školsko obrazovanje Staljin je završio za šest godina. Bilo mu je teško, jer se nastava održavala uglavnom na ruskom jeziku. Staljin je dobro naučio da piše na ruskom, međutim, do kraja života nije mogao tečno da govori ruski. On je ruski govorio jedino tihim glasom, lagano i sa jakim gruzinskim akcentom. U revolucionarnoj sredini, gde su izuzetno visoko cenjene govorničke sposobnosti, Staljin je stalno osećao kompleks niže vrednosti.

Crkvenu školu je završio sa odličnim uspehom i upisao se na Tiflisku bogosloviju 1894. godine. U crkvenoj školi, a pogotovu na bogosloviji, vladali su mračni uslovi, svakodnevne sitne kontrole i uzajamna potkazivanja. Ovde su vladali strog režim i gotovo vojnička disciplina. Nije čudno što su bogoslovije u Rusiji odgajale ne samo verne sluge režima i crkve, nego i revolucionare. Staljin je 1931. godine, u razgovoru sa nemačkim piscem Emilom Ludvigom, rekao:

“Ja ne mogu tvrditi da sam već sa šest godina žudeo za socijalizmom. Niti čak sa deset ili dvanaest godina. U revolucionarni pokret sam stupio kao petnaestogodišnjak, kada sam se povezao sa ilegalnim grupama ruskih marksista, koji su tada boravili u Zakavkazju. Iz protesta protiv rugalačkog režima i jezuitskih metoda, koji su postojali na bogosloviji, bio sam spreman da postanem i zaista sam postao revolucionar, pristalica marksizma.”

Tifliska bogoslovija dala je Rusiji ne samo Staljina nego i znamenite revolucionare kao što su Miha Chakaja, Noj Žordanija, Lado Kechoveli, S. V. Džibaladze, N. S. Čheidze, Filip Maharadze i neki drugi. Takođe su mnogi revolucionari maturirali i na jermenskoj bogosloviji.

Bogoslovija je, nesumnjivo, delovala na Staljina i u drugom pogledu. Ona je razvila snalažljivost, lukavstvo i grubost, koji su mu i ranije bili svojstveni. Dogmatizam i netrpeljivost, kao i stil katehizisa, karakterističan za njegove članke, takođe su nastali, neosporno, pod uticajem crkvenog obrazovanja.

(Nastaviće se)