Dve godine u Sibiru

STALjIN je od rane mladosti bio potpuno lišen osećaja za humor. "Zajednički prijatelji i Staljinove kolege sa studija bogoslovije uvek su se žalili: koba uopšte ne ume da se šali. Čudno, Gruzin, a ne razume šale. Na najbezazleniju odgovara pesnicama". U knjizi Svetlane Alilujeve "Samo jedna godina", koja daje mnogo tačniji Staljinov psihološki portret nego njena prva knjiga, "Dvadeset pisama prijatelju", Staljinova kćerka piše:

"Crkveno obrazovanje bilo je jedino sistematsko obrazovanje koje je dobio moj otac. Ubeđena sam da je crkvena škola, u kojoj je proveo više od deset godina ukupno, imala ogroman značaj za očev karakter tokom čitavog života, jer mu je ojačala i učvrstila urođene osobine. On nikad nije imao religiozno osećanje. Beskrajne molitve i nasilna duhovna obuka mogli su u mladom čoveku, koji ni za trenutak nije verovao u duh, u Boga, izazvati jedino obrnut rezultat: krajnji skepticizam prema svemu "nebeskom", "uzvišenom". Iz svog bogoslovskog iskustva on je zaključio da su ljudi netrpeljivi, grubi, da obmanjuju svoju "pastvu" i time je drže u rukama, da spletkare, lažu i, najzad, da imaju mnogobrojne slabosti i vrlo malo vrlina".

I sam Staljin je početak svog revolucionarnog rada vezivao za svoju petnaestu godinu, kada je uspostavio vezu sa prvim kružocima marksista i počeo strastveno da čita ilegalnu literaturu. U to vreme je prvi put pročitao radove K. Marksa i F. Engelsa. Po zvaničnoj verziji, Staljin je u maju 1899. godine isključen sa bogoslovije upravo zbog čitanja zabranjene literature i stvaranja socijaldemokratskog kružoka, pa se zaposlio u Tifliskoj geofizičkoj opservatoriji.

Staljin se 1900. godine upoznao sa 32-godišnjim Viktorom Kurnatovskim, profesionalnim revolucionarom, koji je došao u Tiflis, gde je već 1901. godine bio uhapšen. Kurnatovski se pre toga sastajao sa Lenjinom u Minusinsku. Poznanstvo sa Kurnatovskim, čitanje radova V. I. Lenjina, a zatim i lista Iskra, koji se pojavio u Zakavkazju 1901. godine, uticali su da mladi Staljin postane pristalica Lenjina.

U proleće 1901. godine Staljin je prešao u ilegalu. Učestvovao je u organizovanju štrajkova i demonstracija, uključujući i čuvene Batumske demonstracije u martu 1902. godine. Tada je deportovan u istočni Sibir, gde je proveo oko dve godine.

U knjizi "Staljin" Ž.Ž. Mari piše:

"Kada je počinjala revolucija (1905. godine), Koba je bio samo oblasni aktivista. Za njega revolucija ne menja ništa. Ona ga ne ’otkriva’, kao što otkriva Trockog na drugom kraju carevine. Ona prolazi kroz njega kao senka. Staljin je uvek bio čovek komiteta, ograničenih grupa sitnih, srednjih i velikih rukovodilaca. Koba nije posedovao nikakve kvalitete koji omogućavaju rukovođenje masovnim pokretima: govornički talenat, živost misli, širinu pogleda, osećaj za sutrašnji dan, entuzijazam. Sposoban za zakulisne manevre, on se 1905. godine izgubio. Koba i revolucija se nisu poznavali".

Ove tvrdnje su neistinite. Tačno je da Staljin nije bio tribun revolucije. Ali pogrešno je nazivati ga samo oblasnim aktivistom, jer je područje njegovog rada bilo čitavo Zakavkazje, i učestvovao je u radu Sveruske partijske konferencije u Tamerforsu 1905. godine, a takođe na Četvrtom i Petom kongresu RSDRP-e - u Stokholmu i Londonu (1906. i 1907. godine).

Jedan od najvažnijih govornika na Petom kongresu partije bio je L. Trocki, koji je kasnije pisao da je za Staljinovo prisustvo na prvim partijskim kongresima saznao tek iz Staljinove biografije koju je napisao francuski autor (B. Suvarin) i objavio u Parizu 1935. godine. Ova potcenjivačka napomena Trockog daje, pre svega, povod za nepovoljnu ocenu samog Trockog. Tih godina, na partijskim kongresima je bilo malo delegata (oko 150 na Četvrtom i oko 350 na Petom kongresu). Međutim, mladi Trocki je već tada bio preterano nadmen i nije želeo da primeti mnoge obične delegate, koji se nisu ničim razlikovali, i još su bili "sa savetodavnim glasom".

Pogrešno je tvrditi, takođe, da revolucija 1905. godine nije "otkrila" Staljina, da je on prošao kroz nju "kao senka", da se "Koba i revolucija nisu poznavali".

Upravo je Staljinu pripala sumnjiva čast da bude ne samo učesnik, već i organizator nekih velikih terorističkih akcija ili, kako su ih tada nazivali, "eksa", odnosno eksproprijacija. Uglavnom, to su bile oružane pljačke banaka, poštanskih kočija, parobroda, koje su boljševici tada dozvoljavali sebi kao sredstvo za punjenje partijske kase i kupovinu oružja, a takođe za delovanje na carsku administraciju.

Posebno je bila čuvena oružana pljačka Tifliske državne blagajne, koja je donela više od 300.000 rubalja u kasu boljševika. U organizovanju i planiranju pljačke su učestvovali Staljin i L. B. Krasin, rukovodilac borbene tehničke grupe pri CK. Organizovanje "eksa" ovakve vrste zahtevalo je od Staljina ne samo hladnokrvnost, lukavstvo i okrutnost, već i veze sa kriminalnim svetom Gruzije. Mnogi "eksi" bili su propraćeni ljudskim žrtvama, ali to su bila ubistva "u interesu naše stvari".

(Nastaviće se)