Narodni komesar Koba

STALjINOV sukob sa Sverdlovom i drugim boljševicima je nastavljen i posle Staljinovog premeštanja u naselje Monastirsko, pa čak i pošto su mnogi prognanici pozvani u armiju, uključujući i Staljina. Stari boljševik V. I. Ivanov napisao je, krajem pedesetih godina, svoje memoare:

"Odlazak dvanaest taljiga bio je veliki događaj za Monastirsko. Pošto je došao iz Kurejke u Monastirsko, Džugašvili se zadržao kod Maslenikova i, po starom običaju, držao se daleko od čitavog sastava političkih prognanika. Džugašvili je i dalje bio ohol, zatvoren u sebe, u svoje misli i planove."

Izgnanstvo, a pogotovo progonstvo u Turuhansku pokrajinu, bilo je teška kazna. Pa ipak, to nije bila robija, i mnogi političari su prinudnu dokolicu koristili za dopunjavanje svojih znanja, za stvaralački rad, za razmenu mišljenja. Ali Staljin nije umeo da radi u neslobodi.

U to vreme Staljin je tražio pomoć, pre svega novčanu, na raznim stranama. Njegova situacija nije bila laka, ali je u pismima namerno dramatizovao. Imao je novac i namirnice, ali nedovoljno za planirano bekstvo. On uopšte nije nameravao da provede četiri godine u izgnanstvu. Lokalna uprava je znala materijalni položaj prognanika i odgonetnula je Staljinove planove. Uz kopije njegovih pisama u dosijeu Jenisejske žandarmerijske uprave, postoji i državni dokument:

"Četvrtog januara 1914. godine, grad Krasnojarsk. Strogo poverljivo.

"Predočavajući sve obaveštajne podatke za 578, imam čast da dostavim vašoj ekselenciji da je njihov autor Josif Visarionovič Džugašvili, javno nadzirani u Turuhanske pokrajine. Preduzeo sam mere za sprečavanje Džugašvilijevog bekstva."

Posledica toga je da su Staljin i Sverdlov premešteni 180 vrsta severnije, u Kurejku. Staljin je dobio novac od prijatelja, ali nije uspeo da pobegne.

Godina 1917. završena je pobedom Oktobarske socijalističke revolucije u Rusiji i stvaranjem Sovjetskog Saveza, prve proleterske države u svetu.

PoČetak 1917. godine zatiče Staljina u Krasnojarsku. Pošto je sa grupom prognanika pozvan u armiju, dobio je od medicinske komisije potvrdu da je nesposoban za služenje vojske, zbog slabosti leve ruke. Dana 3. marta 1917. godine i u Krasnojarsku je formiran Sovjet. Dodeljen je specijalni voz za slanje prognanika u Moskvu i Petrograd. Staljin je sa L. B. Kamenjevom i M. K. Muranovom otputovao u prestonicu.

Prirodno je što se dolaskom prognanika iz Sibira postavljalo pitanje njihovog uključivanja u sastav novih partijskih centara. To nije prošlo bez teškoća i trvenja. Tako, na primer, 12. marta 1917. godine, na dan dolaska Staljina, Kamenjeva i Muranova u Petrograd, održana je sednica Biroa CK. U zapisniku sa te sednice sačuvana je sledeća beleška:

"Zatim je rešavano pitanje o drugovima Muranovu, Staljinu i Kamenjevu. Muranov je prihvaćen jednoglasno. U vezi sa Staljinom, saopšteno je da je on 1912. godine radio kao agent CK i stoga jeste poželjan za sastav Biroa CK, ali zbog nekih ličnih crta, koje su mu svojstvene, BCK se u tom smislu izjasnio da ga treba primiti sa savetodavnim glasom."

Staljin je učestvovao na odlučujućim sednicama CK 10. (23) i 16. (29) oktobra, na kojima je, na osnovu Lenjinovih referata, donesena odluka o oružanoj pobuni. Protiv te odluke glasali su samo Kamenjev i Zinovjev, koji su prekršili sve norme konspiracije i svoje mišljenje izrazili u neboljševičkom listu "Nova žizn". Kao što je poznato, Lenjin je zahtevao da se Zinovjev i Kamenjev isključe iz partije. Jedini član CK koji se tim povodom usprotivio Lenjinu bio je Staljin.

U organizovanju i pripremanju tog ustanka značajna je dobro poznata uloga Petrogradskog sovjeta, na čijem je čelu bio Trocki. Staljin se u to vreme uglavnom bavio uređivanjem novina "Raboč put". On nije neposredno rukovodio akcijama crvenogardejaca, mornara i vojnika na ulicama Petrograda.

Nije čudno što očevidac, američki komunist Džon Rid, u knjizi o Oktobarskoj revoluciji nije posvetio nijedan red Staljinu. U svim Lenjinovim člancima, brošurama i pismima koji su objavljeni u 34. tomu "Potpuno sabranih dela" (jul-oktobar 1917. godine), Staljinovo ime se spominje jednom, i to samo u vezi sa nekom greškom Staljina, Sokoljnikova i Đeržinskog.

Kao rezultat pobede ustanka u Petrogradu, vlast u zemlji prešla je u ruke Sovjeta. Privremena vlada je svrgnuta. Nju je smenila "privremena radnička i seljačka vlada" koja je izabrana na Drugom kongresu Sovjeta i dobila naziv Sovjet narodnih komesara.

Predsednik prve sovjetske vlade bio je V. I. Lenjin; u njen sastav, kao narodni komesari, ušla su četrnaestorica boljševika. Među njima je bio i J. V. Staljin, koji je dobio zadatak da bude na čelu prvi put formiranog Narodnog komesarijata za pitanja nacionalnosti. Kao Gruzin, smatran je strancem i stoga je njegovo imenovanje trebalo da poveća poverenje prema Sovjetu narodnih komesara u nacionalnim oblastima i rejonima Rusije.

Dana 1. novembra 1917. godine Staljin i Lenjin su potpisali Deklaraciju prava naroda Rusije. U toj deklaraciji, čiji je projekat napisao Lenjin, proglašeni su osnovni principi sovjetske nacionalne politike: ukidanje svih nacionalnih i religijskih ograničenja ili privilegija, ravnopravnost svih naroda, slobodan razvoj svih nacionalnih i etničkih grupa, pravo na samoopredeljenje do otcepljenja i formiranja samostalnih država.

(Nastaviće se)