Lenjin bez naslednika

LENjIN je često i otvoreno podržavao Staljina, kao što je to bilo još u Krakovu, prilikom pisanja poslednjeg članka o nacionalnom pitanju, pri njegovom kooptiranju u sastav CK RSDRP i imenovanju u Ruski biro CK. Upravo na Lenjinov predlog, Staljin je bio imenovan na dužnost narodnog komesara za pitanja nacionalnosti i narodnog komesara za državnu kontrolu.

Mada je Trocki više puta zahtevao da Staljin bude udaljen od vojske, Lenjin nije žurio sa tom odlukom, a ponekad je podržavao Staljina u većoj meri nego Trockog. Tako, na primer, 23. oktobra 1918. godine Lenjin je poslao Trockom telegram:

"Danas je dolazio Staljin, doneo je vesti o tri velike pobede naše vojske kod Caricina. Staljin veoma želi da radi na Južnom frontu; izražava veliku bojazan da će ljudi, koji malo poznaju taj front, počiniti greške, i navodi mnogobrojne primere za to. Molim Vas da razmotrite Staljinove izjave i odgovorite, prvo, jeste li saglasni da se lično raspravite sa Staljinom, radi čega on pristaje da doputuje, a drugo, smatrate li Vi da je mogućno, pod izvesnim konkretnim uslovima, da otklonite pređašnja trvenja i uredite zajednički rad, što želi Staljin. Što se mene tiče, smatram da treba uložiti sve napore radi uspostavljanja zajedničkog rada sa Staljinom".

Tada nije došlo do ličnog susreta Staljina i Trockog, a Staljin se nije vratio na Južni front. Nije bio imenovan ni za člana Višeg vojnog sovjeta Republike. Kao što je Trocki napisao 1937. godine, u svojim neobjavljenim beleškama, "posle osvajanja vlasti Staljin se osećao i radio samouverenije, međutim, i dalje je bio figura u drugom planu. Ubrzo sam primetio da Lenjin "gura" Staljina. Lenjin je cenio Staljinov karakter: čvrstinu, staloženost, upornost, a ponekad i lukavstvo, kao neophodnu osobinu u borbi. Od njega nije očekivao niti je zahtevao samostalne ideje, političke inicijative i stvaralačku maštu".

Lenjin je tokom 1918-1921. godine bio blagonaklon prema Staljinu do te mere da se lično pobrinuo da mu nađe miran stan u Kremlju. On je dao ukor G. Ordžonikadzeu zato što je prekinuo Staljinov odmor na severnom Kavkazu. Lenjin je zahtevao da se nađe lekar koji je lečio Staljina, i da pošalje svoje zaključke o stanju Staljinovog zdravlja. Jednom je Lenjin, pola u šali, pola ozbiljno, predložio Staljinu da se oženi njegovom mlađom sestrom Marijom Iljinčinom. On je bio uveren da je Staljin još neoženjen, i začudio se kad mu je ovaj rekao da je oženjen i da mu žena radi u Sekretarijatu CK. Posle 1921. godine, Lenjinov odnos prema Staljinu se promenio.

Na Jedanaestom kongresu RKP (b) nisu umanjena punomoćja Staljina, koji je bio ponovo izabran u CK partije. Na plenumu CK, 3. aprila 1922. godine, Staljin je izabran u Politbiro i Orgbiro CK.

U Staljinovoj „Kratkoj biografiji“ piše da je, upravo na Lenjinov predlog, plenum izabrao Staljina za generalnog sekretara CK. Trocki je kasnije tvrdio kako je Lenjin više bio protiv Staljinovog napredovanja. Lenjin se tobože, "sam povukao" od odlučivanja o tom pitanju, pošto je izrazio samo niz sumnji. Upravo tih dana Lenjin je tobože izgovorio i rečenicu, koju je Trocki tako često citirao: "Taj kuvar ume da sprema samo ljuta jela".

U prvoj polovini 1922. godine nastavlja se pogoršavanje zdravstvenog stanja V. I. Lenjina. Zbog skleroze mozga, pojavio se problem sa govorom, otežano kretanje leve ruke i desne noge. Posle nekoliko nedelja, te pojave su mu prošle, ali Lenjin je tek u oktobru 1922. godine bio u stanju da se vrati poslu.

Lenjina je veoma uznemirio i sukob S. Ordžonikidzea i rukovodstva CK KP (b) Gruzije i pod njegovim utiskom diktirao je, krajem 1922. godine, svoje beleške Uz pitanje o nacionalnostima:

"Mislim da su ovde kobnu ulogu odigrali Staljinova žurba i administratorski zanos, a takođe njegova ozlojeđenost protiv famoznog "socijal-nacionalizma". Ozlojeđenost uopšte u politici obično igra najgoru ulogu".

Imajući na umu ne toliko Ordžonikidzea koliko Staljina, Lenjin dalje piše:

"Taj Gruzin, koji se s omalovažavanjem odnosi prema tom zadatku, omalovažavajuće se razbacuje optužbama za "socijal-nacionalizam" (dok je lično on pravi i istinski, ne samo "socijal-nacionalist" nego i grubi velikoruski šovinista), taj Gruzin, u suštini, krši interese proleterske klasne solidarnosti... Za svu tu istinski velikorusko-nacionalističku kampanju, politički odgovornima treba smatrati, naravno, Staljina i Đeržinskog".

ZaoŠtravanje nesuglasica u CK, tajna i javna borba za vlast, koja se odvijala u njemu, veoma su zabrinjavale Lenjina, čije se zdravlje primetno popravilo u jesen 1923. godine. On je zahtevao od Krupske da mu svakodnevno čita novine, mada se više nije mešao u partijske poslove. Kao što piše J. Drabkina u svojim memoarima, Lenjin je satima sedeo u samoći, a ponekad čak i plakao, očigledno, ne samo od nemoći nego i od uvrede. Po svedočenju Krupske, 19. i 20. januara 1924. godine čitala je Vladimiru Iljiču tek objavljene odluke sa Trinaeste partijske konferencije, gde su navođeni rezultati zaključne diskusije sa Trockim. Slušajući te rezolucije, po formi oštre a po sadržini ne uvek pravične, Lenjin je ponovo počeo da se uzbuđuje. Sutradan je V. I. Lenjin, u stanju jakog duševnog uzbuđenja, preminuo.

(Nastaviće se)