Nađa presudila sebi

U STALJINOVOJ porodici se 9. novembra 1932. dogodila tragedija - njegova supruga Nadežda Sergejevna Alilujeva izvršila je samoubistvo. Bila je to Staljinova druga žena. Prva žena Jekaterina Svanidze je umrla 1907. godine, kada je njihovom sinu Jakovu bilo svega godinu dana.

Sa ocem svoje druge žene, S. J. Alilujevom, Staljin se upoznao još 1903. godine, kada je Alilujev dolazio u Tiflis zbog poslova Bakuske ilegalne štamparije. Posle nekoliko godina, sudbina ih je ponovo spojila u Bakuu, gde je Alilujev živeo sa porodicom, i Staljin je u njihovom domu mogao viđati ne samo njegovog sina Pavla i kćerku Anu, nego i mlađu, veoma živahnu i privlačnu šesnaestogodišnju Nađu.

Po povratku iz progonstva gotovo je postao član porodice Alilujev. Dolazio je kasno, ali sestre su ga čekale, hranile i pojile čajem. Staljin je pričao devojkama razne priče iz svog života, čak im je čitao odlomke iz knjiga Čehova, Gorkog, Puškina... Pritom je Staljin već tada počeo da ukazuje Nadeždi posebne znakove pažnje.

Oktobarska revolucija je potpuno promenila Staljinov položaj - sada je on član prve sovjetske vlade, narodni komesar za pitanja nacionalnosti. Ali on ne zaboravlja Alilujeve i nudi Nadeždi posao sekretarice. Nađa je to prihvatila. U Moskvi je osamnaestogodišnja Nadežda svoju sudbinu spojila sa Staljinom preuzimajući na sebe brigu o njegovom jednostavnom domaćinstvu. Pritom je zadržala svoje devojačko prezime.

Tada nisu pravljene nikakve svadbe, čak i građanskoj registraciji su pribegavali samo malobrojni partijci. Najčešće su se prosto proglašavali za muža i ženu i počinjali da žive zajedno. Nije čudno što su mnogi ljudi u CK i Sovnarkomu nastavili da Staljina i dalje smatraju udovcem ili neženjom.

Uporedo sa drugim službenicima aparata, Nadežda Alilujeva je 1921. bila isključena iz partije zbog “nedovoljne društvene aktivnosti”, iako je radila u Lenjinovom sekretarijatu. Kada je saznao za to, Vladimir Iljič se specijalnim pismom obratio A. A. Soljcu i P. A. Zaluckom, rukovodiocima komisije za čistku partije.

“Lično ja” - pisao je Lenjin - “nadgledao sam njen rad kao sekretarice u Upravi poslova SNK-a, odnosno u mojoj neposrednoj blizini. Smatram, međutim, za potrebno da ukažem kako čitavu porodicu Alilujevih, tj. oca, majku i dve kćeri, poznajem iz perioda pre Oktobarske revolucije. Pogotovo u vreme julskih dana, kada smo Zinovjev i ja morali da se krijemo, a opasnost je bila veoma velika, mene je krila upravo ta porodica.”

Alilujeva je vraćena u partiju. “Nedovoljna društvena aktivnost” Alilujeve bila je, uzgred budi rečeno, u vezi sa tim što je upravo 1921. godine rodila sina Vasilija (to ime Staljin mu je dao verovatno po jednom od svojih partijskih nadimaka). Tek posle nekoliko godina došla je na svet i kćerka Svetlana.

Između Staljina i Nadežde sve češće su izbijale svađe, jer su Staljin i njegova žena imali suviše različite poglede na život i različite karaktere.

Kada je Pavel Alilujev, učesnik građanskog rata, vojni inženjer, polazeći na službeni put u inostranstvo, upitao Nadeždu šta da joj donese na poklon, zamolila ga je, ne za kozmetiku ili odeću, već za - revolver. Pavel joj je iz Berlina doneo mali damski “brauning”.

Postoji nekoliko verzija njenog samoubistva. Svetlanina dadilja i Staljinova domaćica K. V. Tilj prva je videla Nadeždu Alilujevu koja je ležala u krvi pored svog kreveta, s malim pištoljem stisnutim u ruci.

U priči Avelja Jenukidzea, jednog od bliskih poznanika, 8. novembra u Kremlju se okupilo ne naročito brojno društvo boljševičkih rukovodilaca. Tu je bila i Nadežda Alilujeva, ali Staljin je zakasnio. Kada je stigao, Nadežda mu je napravila šaljivu primedbu. Staljin je planuo i odgovorio joj grubošću. Ponekad Staljin nije pušio lulu nego cigarete. U nastupu zlobe, iznenada je neugašenu cigaretu bacio u lice ženi. Cigareta joj je pala u izrez na haljini. Izbacujući je, Nadežda je skočila, ali Staljin se brzo okrenuo i otišao. Gotovo odmah je otišla i Nadežda. Staljin se odvezao u vikendicu, a Nadežda je pošla u kremljovski stan.

Svečanost je bila upropašćena, međutim, najgore se dogodilo tek posle nekoliko sati. Telefonirali su iz Staljinovog stana. Nadežda se upucala. Pored nje su bili mali damski revolver i pismo koje, naravno, niko nije smeo da otvori. Javili su Staljinu, brzo je došao. Videlo se da je on potresen, ali je ćutao. Svi su se dogovorili da čuvaju tajnu o samoubistvu.

U novinama je objavljen falsifikovan medicinski bilten. Sva posluga u Staljinovoj kući bila je zamenjena.

Mnogo izmišljotina vezano je za sahranu Nadežde Alilujeve. Staljinovi obožavaoci pričaju kako je peške išao za mrtvačkim sandukom od Kremlja do Novodevičjeg groblja. Mogu se čuti čak i priče o tome kako je Staljin jednom nedeljno, noću, odlazio na ženin grob i tamo sedeo, pod svetlom reflektora, po nekoliko sati.

Stvarnost je bila drukčija. Sanduk sa telom Alilujeve bio je postavljen u prostoriji današnjeg GUM-a, gde su se tridesetih godina nalazile razne službe Kremlja. Staljin se pojavio na samom početku komemorativne svečanosti, prišao je sanduku i čak poljubio čelo pokojnice. Zatim je učinio neočekivan gest, kao da odbija mrtvački sanduk od sebe, i razgovetno rekao: “Ona je otišla kao neprijatelj.” Posle toga je otišao i nije prisustvovao ni komemoraciji, ni ženinoj sahrani.

(Nastaviće se)