Kirov žrtva zaverenika

DANA 1. decembra 1934. godine, u 16.30 u Smoljnom je, pucnjem u potiljak, ubijen Sergej Kirov, član Politbiroa, sekretar CK VKP (b) i prvi sekretar Lenjingradskog oblasnog komiteta partije. Istinski motivi i okolnosti Kirovljevog ubistva, koje je postalo prva karika u dugom lancu tragičnih događaja koji su trajali nekoliko godina, još nisu sasvim jasni.

U saopštenju o ubistvu Kirova govorilo se da je prilikom pokušaja bekstva uhapšen mladi član partije Leonid Nikolajev, koji je pucao u njega. Međutim, čitav tok prvobitne istrage, sprovedene još u decembru 1934. godine, bio je suprotan zakonu i zdravom razumu. Istina nije bila utvrđena ni u daljoj istrazi, koju su organi NKVD sprovodili 1936. i tokom 1937-1938. godine.

Na Dvadesetom kongresu partije N. S. Hruščov je ispričao o nekim sumnjivim okolnostima, povezanim sa sudskom istragom po predmetu ubistva Kirova. CK KPSS je 1956. godine formirao posebnu komisiju, koja je sprovodila novu istragu. Mada je od tog događaja prošlo više od dvadeset godina, komisija je uspela da prikupi ogroman materijal. Dobijeni su iskazi više od tri hiljade ljudi. Naravno da su mnoga svedočenja bila netačna, protivrečna, sumnjiva. Ali, bilo je i krajnje važnih iskaza i svedočenja koji ne izazivaju sumnje, već su omogućavali komisiji da sačini završni dokument o obavljenom poslu. Taj dokument, međutim, nije objavljen.

Ujutro 2. decembra u Lenjingradu je pukao glas da je stigao Staljin. Doputovao je specijalnim vozom, u društvu Molotova, Vorošilova, Ježova, Jagode i Ždanova. Odmah po dolasku, preuzeo je rukovođenje istragom.

Za ubistvo Kirova ne može se, nesumnjivo, kriviti jedino Nikolajev. Svi izvori se slažu da je taj psihički neuravnoteženi čovek u početku delovao po sopstvenoj inicijativi. Ozlojeđen i sujetan nesrećnik, umišljao je kako je on novi Željabov i spremao ubistvo Kirova kao neku važnu političku akciju.

Kirova su marljivo obezbeđivali, ispred i pozadi krišom ga je pratila grupa čuvara u civilu na čelu sa Borisovom, saradnikom NKVD. Za vreme jedne šetnje obezbeđenje je uhapsilo čoveka koji je pokušavao da se približi Kirovu. To je bio Nikolajev. Na njegovoj akten-tašni je bio izrez, kroz koji je bez skidanja zatvarača mogao da dohvati revolver skriven unutra. U akten-tašni se takođe nalazio crtež maršruta Kirovljevih šetnji. Nikolajev je odmah uhapšen.

Saslušavao ga je I. Zaporožec, zamenik načelnika Oblasne uprave NKVD, koji je tek nedavno došao u Lenjingrad, poverljivi saradnik G. Jagode. On je, kako se kasnije ispostavilo, bio aktivan učesnik zavere. Posle nekoliko sati Jagoda je izdao naređenje da oslobode Nikolajeva.

Nikolajeva su pustili, a posle izvesnog vremena opet ga je uhapsilo Kirovljevo obezbeđenje, koje mu je drugi put oduzelo onaj isti napunjeni revolver. Čudan liberalizam Lenjingradske uprave NKVD izazvao je sumnje ljudi koji su obezbeđivali Kirova, ali im je rečeno da to nije njihov posao i priprećeno im je isključenjem iz partije. Ipak, Borisov je sve to ispričao Kirovu.

Prilikom saslušanja u velikoj sobi, za stolom su sedeli Staljin, Molotov, Vorošilov, Ždanov, Kosarev i neki drugi. Iza njih je stajala grupa lenjingradskih partijskih radnika i grupa čekista. Uveli su Nikolajeva. Staljin ga je upitao zašto je pucao u Kirova? Pošto je kleknuo, Nikolajev je povikao pokazujući rukom u čekiste: "Oni su me naterali da to uradim!" Tada su nekolicina čekista pritrčala Nikolajevu i počeli da ga tuku drškama pištolja. Onesvešćenog Nikolajeva su izneli iz prostorije.

Neki od prisutnih, uključujući i Čudova, smatrali su da je Nikolajev bio ubijen na saslušavanju, pa, prema tome, na sudskom procesu, krajem decembra, sudilo se ne Nikolajevu već nekom podmetnutom licu. O tome je Čudov kasnije pričao svom bliskom prijatelju Durmaškinu.

Međutim, Nikolajev u stvari nije bio ubijen na saslušavanju. Odveli su ga u zatvorsku bolnicu, gde su ga uz veliki napor povratili u život.

Zatim je trebalo da se obavi saslušavanje Borisova, šefa obezbeđenja, koji je uhapšen odmah posle ubistva Kirova. Sve uhapšene su na saslušavanje dovozili automobilima, ali za Borisova su poslali pokriven kamion, u čiju su karoseriju ušla nekolicina čekista, s metalnim polugama. Jedan od njih je seo u kabinu, kod vozača. U Ulici Voinova, kada je kamion prolazio pored slepog zida skladišta, čekist koji je sedeo pored vozača neočekivano je okrenuo volan. Šofer je ipak uspeo da izbegne sudar, kamion je zakačio zid i samostalno stigao na cilj. Međutim, Borisov je već bio mrtav. Medicinska ekspertiza je dala lažni zaključak o pogibiji u automobilskoj nesreći. Ali, ostali su živi neki lekari koji su učestvovali u ekspertizi, pa su komisiji CK dali pismene izjave da su završne ekspertize bile iznuđene i da je, u stvari, Borisovljeva smrt nastupila od udaraca teškim metalnim predmetima po glavi.

Hruščov je smatrao da ovu epizodu treba ispričati na Dvadeset drugom kongresu partije:

"Kada su šefa Kirovljevog obezbeđenja vozili na saslušavanje, a trebalo je da ga saslušavaju Staljin, Molotov i Vorošilov, usput su, kako je posle ispričao šofer tog kamiona, saobraćajnu nesreću smišljeno izazvali oni koji su bili dužni da dovedu šefa obezbeđenja na saslušanje. Oni su objavili da je šef obezbeđenja poginuo u saobraćajnoj nesreći, mada su ga, u stvari, ubila lica koja su ga pratila. Zatim su streljani oni koji su ga ubili... Ko je to mogao da uradi?"

(Nastaviće se)