Duge liste za streljanje

UBRZO posle ubistva Kirova, rukovodioci Lenjingradske uprave NKVD F. Medved, I. Zaporožec i nekolicina drugih bili su optuženi za zločinačku aljkavost, smenjeni i upućeni na rad u organe NKVD na Dalekom istoku. Ali, 1937. godine svi su bili streljani.

Već 1. decembra 1934., po Staljinovom telefonskom naređenju, sekretar CIK SSSR A. Jenukidze sačinio je i obnarodovao naredbu CIK i SNK SSSR "O unošenju izmena u aktivne krivično-procesualne kodekse saveznih republika". Saglasnost članova Politbiroa, SNK i CIK SSSR dobili su anketiranjem tek posle dva dana. U ovoj naredbi se govorilo:

"Uneti sledeće izmene u aktivne krivično-procesualne kodekse saveznih republika iz istrage i rasprave predmeta o terorističkim organizacijama i terorističkim aktovima protiv radnika sovjetske vlasti: 1) Istraga o tim predmetima završava se u roku ne dužem od deset dana. 2) Optužnica se uručuje optuženima dvadeset četiri sata pre rasprave predmeta na sudu. 3) Predmeti se slušaju bez učešća stranaka. 4) Kasacione žalbe na presude, kao i podnošenje molbi za pomilovanje, ne dozvoljavaju se. 5) Presuda za najstrožu kaznenu meru izvršava se odmah po izricanju presude".

FaktiČki, to je bila naredba o teroru, besprimerna u uslovima mirnodopskog vremena, budući da je otvarala širok prostor za bezakonja. Svaki "politički predmet" mogao se okvalifikovati kao priprema za teroristički akt.

Na osnovu te naredbe, desetine sudskih predmeta, koji su se do 1. decembra 1934. godine nalazili u obradi po raznim institucijama, a nisu imali nikakve veze sa ubistvom Kirova, ali su potpadali pod široki pojam "kontrarevolucija", hitno su predati Vojnom kolegijumu Vrhovnog suda SSSR. Gotovo svi optuženi osuđeni su na streljanje, o čemu je javnost bila obaveštena 6. decembra, na dan sahrane S. M. Kirova.

U Lenjingradu je streljano 39, a u Moskvi 29 osoba. Sledećih dana je objavljeno da su uhapšena dvanaestorica ljudi u Minsku (od kojih je devet streljano) i 37 ljudi u Kijevu (od kojih je 28 streljano).

NeobiČno užurbano je vođena i istraga o ubistvu Kirova. Već 22. decembra bilo je objavljeno kako je Nikolajev tobože član terorističke organizacije, formirane od članova bivše Zinovjevljeve opozicije.

Novine su 27. decembra objavile "Optužnicu", u kojoj se tvrdilo da je ubistvo Kirova bilo samo deo velikog plana koji je uključivao ubistvo Staljina i drugih članova Politbiroa. Navodno je ubica dobio 5.000 rubalja od jednog inostranog konzula, koji je održavao vezu između zaverenika i Trockog. U to vreme iz SSSR je proteran konzul Letonije, a letonska vlada je kategorički negirala učešće svog konzula u ubistvu Kirova.

Nikolajev je u sudskoj raspravi priznao da je s predumišljajem ubio Kirova, po zadatku "lenjingradskog centra" i raskrinkao je članove tog centra. Ali, većina optuženika nije priznavala svoju krivicu i izjavljivala je da prvi put vidi Nikolajeva. To nije predstavljalo smetnju da svi optuženici budu osuđeni na streljanje i da presuda odmah bude izvršena.

Veoma je značajno svedočenje Kacafa, bivšeg radnika NKVD, koji je neprekidno dežurao u ćeliji Nikolajeva, budući da je ovaj pokušavao da izvrši samoubistvo. Nikolajev je ispričao Kacafu kako su čekisti organizovali ubistvo Kirova i o tome kako su mu obećali da će mu poštedeti život ako bude svedočio da su lenjingradski zinovjevljevci inicijatori i rukovodioci terorističkog akta. Kada je na sudu pročitana presuda, Nikolajev je počeo da viče i da se čupa iz ruku obezbeđenja.

Još na početku istrage Staljin je saznao ko se u Lenjingradu bavi dosijeima bivših zinovjevaca, i zatražio da mu se dostave podaci. U Lenjingradu je zaista postojala mala grupa zinovjevaca. Čekisti su tražili od Kirova odobrenje za hapšenje njenih članova. Međutim, Kirov je odbio, jer je smatrao da grupa nije opasna i da se može bez represija privući na stranu većine.

Čitav spisak zinovjevaca iz Lenjingrada i Kirovljevu odluku iz arhiva NKVD odneli su Staljinu. On je tada sam sastavio spiskove "moskovskog" i "lenjingradskog" centra. Indikativno je da je Staljin neke bivše opozicionare najpre upisivao u "moskovski centar", a zatim prenosio u "lenjingradski", i obratno. Sva lica koja je naveo Staljin bila su uhapšena.

Važno je primetiti da onaj deo naredbe CIK SSSR, u kojem se govorilo o ubrzanom sprovođenju istrage - ne duže od deset dana, već narednih meseci i godina nije primenjivan. Verovatno je Staljinu samo u predmetu o ubistvu Kirova bilo važno da postigne brzu sudsku raspravu.

Kirov, mada jeste posedovao i mnoge crte karakteristične za Staljinovo okruženje, ipak se kao ličnost umnogome razlikovao. Bio je jednostavan i dostupan, blizak radnicima, često je odlazio u preduzeća, posedovao je ogromnu energiju, izuzetan govornički talenat, dobru teoretsku pripremu. Kirovljev uticaj u državi se povećavao i, nesumnjivo, 1934. godine je bio, po autoritetu, drugi čovek u partiji.

Porast Kirovljeve popularnosti i uticaja morao je da izazove Staljinovu zavist i sumnju, a njegovo ubistvo javlja se kao značajna karika u lancu događaja koji su, na kraju krajeva, doveli do Staljinove uzurpacije sve vlasti u državi.

(Nastaviće se)