Masovni progon bivših

USVIM partijskim organizacijama razaslato je 18. januara 1935. zatvoreno pismo CK sa zahtevom da se mobilišu sve snage za istrebljivanje "kontrarevolucionarnih gnezda" neprijatelja partije i naroda. Po svim oblastima, a pogotovo po Lenjingradu, u zimu i u proleće 1935. godine prolazio je prvi talas masovnih hapšenja, koji su kasnije u logorima nazvali "Kirovljeva bujica". Istovremeno je sprovođeno masovno iseljavanje bivših plemića i članova njihovih porodica iz Lenjingrada, mada nisu obavljali nikakav ilegalni niti ikakav politički rad.

Urednik lista Leningradska pravda pisao je da "u Lenjinovom gradu imaju prava da žive samo pravi proleteri, samo pošteni radnici".

Proterivanje se vršilo po sledećem principu: uzimali su stari priručnik „Sav Peterburg“ i proterivali one koji su izneli živu glavu. Proterivali su takođe po tajnim dostavama. Proterivali su sve "bivše": bivše plemiće, bivše aristokrate, bivše oficire, bivše trgovce, bivše sitne trgovce, bivše krupne trgovce...

U manjim razmerama, isto takvo proterivanje "bivših" vršeno je i u Moskvi. Pretpostavlja se da je iz Lenjingrada bilo proterano nekoliko desetina hiljada, a iz Moskve - nekoliko hiljada ljudi. Naravno, to je bila potpuno neopravdana i okrutna represivna akcija.

Tokom 1935. i prve polovine 1936. godine ekonomska situacija u državi počela se poboljšavati. U gradovima je bio ukinut sistem snabdevanja na bonove. Međutim, neprekidno je rasla politička napetost u državi i partiji. U svim partijskim organizacijama, tih meseci se odvijala kampanja "priznavanja grešaka".

"Velike, mnogoljudne sale i slušaonice" - napisala je J. S. Ginzburg u svojim uspomenama - "pretvorile su se u ispovedaonice. Bez obzira na to što se otpuštanje grehova dobijalo vrlo teško (naprotiv, najčešće su pokajnički izlivi priznavani za "nedovoljne"), bujica "pokajanja" širila se iz dana u dan. Svaki sastanak je imao svoj dežurni meni. Kajali su se za pogrešno shvatanje teorije "permanentne revolucije" i za uzdržavanje prilikom glasanja o opozicionoj platformi 1923. godine. Za "bljuvanje" velikodržavnog šovinizma i za potcenjivanje drugog petogodišnjeg plana. Za poznanstvo sa nekim grešnicima i za uživanje u Mejerholjdovom pozorištu..."

Značajno se komplikovala situacija A. M. Gorkog 1935. godine. Ubrzo posle ubistva Kirova usvojena je odluka o pojačanom obezbeđenju "vođa" i članova vlade. Ta odluka je takođe omogućavala NKVD da pojačava kontrolu rada članova vlade. Gorki je bio stavljen na spisak "vođa". Ujutro 3. decembra iznenada je otkrio da mu je za obezbeđenje dodeljen maltene čitav odred vojske NKVD. Time je A. M. Gorki lišen slobode kretanja, jer je sva svoja putovanja morao da usaglašava ne samo sa lekarima, već i sa šefom obezbeđenja.

I. S. Škapa, davnašnji saradnik Gorkog, u svojim uspomenama piše: "U petak, 20. septembra, ponovo sam bio u kabinetu Gorkog. U susednoj sobi je zazvonio telefon. Krjučkov (sekretar Gorkog) izašao je na nekoliko minuta. Ostali smo nas dvojica. Odjednom se Gorki nagnuo prema meni i rekao:

- Šta se dešava, prijatelju moj? Zar se tupoglavost ne može istrebiti?

Pošto nije dobio odgovor, nastavio je:

- Ja sam vrlo umoran... Koliko puta sam poželeo da odem u selo, da živim, kao nekad. Ne uspevam. Kao da su me opasali ogradom, ne mogu je preći!

Rečima o selu odgovorio je na moje brojne savete da dva-tri dana provede među kolhoznicima, ali oćutao sam jer sam znao da je Gorki u svojim putovanjima ograničen na predele Moskva-Gorki-Krim...

Odjednom začuh:

- Okružili me... Opasali, ni nazad, ni napred, neuobičajeno je ovo!"

Već početkom tridesetih godina bilo je vrlo teško dobiti prijem kod Gorkog. Ali, tokom 1935-1936. godine piščevo obezbeđenje i sekretari su potpuno prestali da mu puštaju goste. Jednom je kod Gorkog došao starac M. Prišvin, veliki ruski pisac koji je, međutim, izbegavao političke teme, ali ga je zadržao Krjučkov, sekretar Gorkog, koga su mnogi smatrali agentom G. Jagode. Prišvin je jednostavno odgurnuo Krjučkova i ušao u kabinet Gorkog. Kada je čuo za ponašanje svog sekretara, Gorki je konfuzno izgovorio: "Zar vi ne znate da se ja nalazim u kućnom pritvoru?"

Situacija u ekonomiji je, posle svih tragedija proteklih godina, počela da se poboljšava. Razvijala se industrija. Porast bruto proizvodnje u 1934. godini iznosio je 19 odsto, u 1935. - 23, a u 1936. godini - 29.

Posle nekoliko godina zastoja počela se povećavati i poljoprivredna proizvodnja. Zbog ukidanja sistema snabdevanja bonovima, bila je dozvoljena prodaja poljoprivrednih proizvoda na kolhoznom tržištu. Upravo u to vreme Staljin je na jednom prijemu izgovorio čuvenu rečenicu: "Život je postao bolji, drugovi, život je postao veseliji". Život je zaista postao mnogo bolji, kako u gradovima tako i u selima. Pri tome je sovjetska propaganda sve privredne uspehe pripisivala Staljinovom "mudrom rukovođenju", čiji se kult ličnosti neprekidno povećavao. Sam Staljin je podržavao i pojačavao neumerene hvalospeve na svoju adresu.

(Nastaviće se)