Nevini priznaju zločin

GODINA 1937. počela je novim velikim političkim procesom - predstavom. Ovoga puta pred Vojnim kolegijumom Vrhovnog suda SSSR pojavilo se 17 lica, većinom čuvenih partijskih radnika, aktivnih učesnika u revoluciji i u građanskom ratu. Gotovo svi su, tokom 1924-1928. godine, bili pripadnici „ujedinjene“ opozicije, a zatim su se javno izjasnili da su raskinuli sa Trockim i bili vraćeni u partiju.

Pre nego što su uhapšeni, u jesen 1936. godine, ti ljudi su zauzimali značajna mesta u privrednom i partijskom aparatu, u organima štampe itd. Sada su svi bili optuženi za pripadnost tzv. paralelnom centru, za pripremu terorističkih akata, za špijunažu, za planove cepanja SSSR...

Proces „paralelnom centru“ odvijao se uz poštovanje nekih pravnih normi, koje su izostale na prethodnim suđenjima. Tako su optuženicima dodeljeni branioci koji nisu ni pokušavali da ih brane. Staljin je dozvolio da se na proces pozove veliki broj dopisnika iz inostranstva, kao i neki diplomati. Ali, tužilaštvo opet nije predočavalo nikakve dokumente ili materijalne dokaze krivice. Čim je Višinski najavio iznošenje na sudu dokumenata „n-ske obaveštajne službe“, otvoreno zasedanje suda zatvoreno je za javnost.

Prirodno se postavljalo pitanje šta je pobuđivalo optuženike, koji su, po podacima istrage, već odavno izgubili stid i savest, pretvorili se u ubice i diverzante, te nisu mogli ni da se nadaju milosti, šta ih je nateralo da „iskreno“ priznaju svoje zločine? Da bi sprečio pojavu sumnji, Višinski je gotovo svakom od tih „ubica, štetočina, izdajnika i špijuna“ postavljao pitanje o motivima njihovih iskrenih priznanja. Navešćemo samo jedan tipičan dijalog između Višinskog i Muralova, optuženog za organizaciju sabotaža i terorističkih akcija u Sibiru.

Višinski: „Mene interesuje zašto ste vi rešili da dajete istinite iskaze? Proučavajući istražni postupak, vidim da ste na nizu saslušanja negirali svoj ilegalni rad. Izložite motive zbog kojih ste odlučili da sve iznesete na sto...“

Muralov: „Po mom mišljenju, ovde postoje tri razloga koji su me terali da sve poričem... Ja sam vrlo plahovit, preosetljiv čovek. Kada su me uhapsili, bio sam uvređen, ljut. Drugi razlog je moja privrženost Trockom. Treći momenat, znate, u svakom poslu postoje krajnosti. Pa sam mislio, ako ja i dalje ostanem trockist, onda mogu postati barjaktar kontrarevolucije. To me je strašno uplašilo. Dok su pred mojim očima rasli kadrovi, industrija, poljoprivreda. Ja nisam slepac. I rekao sam sebi da se treba potčinjavati interesima one države za koju sam se aktivno borio u tri revolucije... Za mene je to bilo presudno, i rekao sam: dobro, idem i kazaću celu istinu...

Dana 17. januara 1937. list „Izvesti“ izašao je bez potpisa glavnog urednika Buharina.

Još u jesen 1936. godine, kada su uhapšeni Radek i Pjatakov, a pripreman je proces „paralelnom centru“, Buharin je očekivao hapšenje i istovremeno neprekidno pisao pisma Staljinu, na koja mu ovaj nije odgovarao. Međutim, Staljin je sa Buharinom i Rikovim vodio komplikovanu igru.

Po svedočenju Buharinove žene Larine, 7. novembra 1936. Buharin je rešio da sa suprugom pođe na proslavu Oktobra. Naravno, on se nije popeo na tribinu Mauzoleja nego je, na osnovu počasne karte novina „Izvesti“, prošao na tribinu pored Mauzoleja. Staljin je primetio Buharina. Neočekivano, Larina je videla kako se, kroz masu ljudi, prema Buharinu probija stražar. Pomislila je da će stražar predložiti Buharinu da hitno napusti Crveni trg. Ali, on je salutirao Buharinu i kazao: „Druže Buharine, drug Staljin je zahtevao da vam prenesem da stojite na mestu koje nije vaše. Popnite se na Mauzolej“.

Međutim, posle proslave počeo je najteži period u Buharinovom životu. Nisu ga pozivali u Lubjanku, nego su u Kremlju priređivali Buharinu jedno po jedno suočavanje i sa uhapšenim „levičarima“. Svi ti ljudi su govorili o svojim tobožnjim zločinačkim vezama sa Buharinom. Tako, na primer, J. Cetlin je izjavio kako mu je Buharin dao revolver i postavio ga na uglu Hercenove ulice, kojom je tog dana trebalo da prođe Staljin. Međutim, Staljinov automobil je prošao drugom ulicom i atentat nije izvršen.

Početkom februara 1937. godine u Buharinov kremljovski stan došla su trojica čekista i uručili mu nalog da se iseli iz Kremlja. Nikolaj Ivanovič se zbunio. Brinula ga je sudbina ogromne domaće biblioteke i arhiva. Kuda da ih preveze? Odjednom je zazvonio interni kremljovski telefon - „vertuška“. Zvao je Staljin.

„Pa, kako si, Nikolaje?“ - pitao je Staljin, kao da se ništa ne dešava. Buharin je kazao da su mu došli ljudi iz komandanture Kremlja s nalogom za hitno iseljavanje. Ne postavljajući mu druga pitanja, Staljin je glasno rekao: „Goni ih sve do đavola!“ Nezvani gosti su se, naravno, hitno povukli.

Kraj