Kumova fotelja prazna

SRBIJA je bila i biće mala za veliku, uspešnu holding kompaniju koja obrće milijarde evra godišnje. Oni krijumčare drogu, čine iznude i razbojništva, pljačkaju... Prvi od tri prstena „zemunskog klana“ je neutralisan. Deo je u zatvoru, ostali nisu među živima. I drugi je uništen hapšenjem Luke Bojovića, ali treći i dalje radi i čeka novog vođu.

„Zemunski klan“ kao multinacionalna visokoprofitabilna kriminalna kompanija i dalje postoji. Ime preduzeća se menjalo i menjaće se, ali infrastruktura, logistika i mnogobrojni vojnici i dalje su na svojim pozicijama. Ovakvu firmu teško je ugasiti. Trenutno jeste bez direktora, ali je mnogo pretendenata na tu „fotelju“.

Oni koji se godinama bave fenomenom kriminalne grupe iz Zemuna, koja je za kratko vreme prerasla lokalne i nacionalne okvire, ističu da ono što je pažljivo smišljano i izgrađivano deset i više godina, teško da može da nestane hapšenjem poslednjih begunaca. Tačka nije stavljena ni kada se iza rešetaka našao Luka Bojović.

- Zemunski klan je menjao svoje vidljive oblike, ali su ljudi iz senke osmislili organizaciju koja je mnogo vitalnija nego što se misli - navodi izvor „Novosti“ iz MUP Srbije. - Klan je napravljen po principu koncentričnih krugova. Mi smo do sada otkrili tri. Prvi, osnovni, predvodili su Dušan Spasojević Šiptar, Mile Luković Kum i Milorad Ulemek Legija. Drugi krug je predvodio Luka Bojović, a jedina spona između ta dva kruga bio je Ilija Novović.

Po rečima našeg sagovornika, prvi i drugi krug nisu imali nikakav kontakt, osim u jednoj tački - Novoviću. On je prenosio naloge i obaveštenja. Treći krug, gotovo periferni, činili su i čine ljudi koji su obavljali transport i prebacivanje droge, njeno rasturanje na ulici, reketiranje, razbojništva i pljačke... Oni nisu znali i možda još ne znaju da su deo većeg i jačeg sistema.

- Uvek smo se pitali ko je mogao da osmisli takvu organizaciju, koja prevazilazi sve poznate oblike mafijaškog organizovanja - navodi naš sagovornik. - Odgovor se možda krije u priči jednog od svedoka saradnika, Miladina Suvajdžića, Đure Mutavog, koji se bavio logistikom klana, a koji je govorio o „četiri sede glave“ ne pominjući imena.

Termin „četiri sede glave“ može mnogo da objasni kada je reč o „zemunskom klanu“ - njihovo mešanje u neke političke događaje krajem devedesetih i početkom 2000. godine, ubistva i otmice sa političkom konotacijom, njihove veze sa javnom i tajnom policijom, pa čak i rečenica tada prvog čoveka kriminalističke policije Srbije pukovnika Mileta Novakovića izrečena novinaru „Novosti“ krajem 2001. godine:

- Ako hitno nešto ne preduzememo, bojim se da će upasti u vladu i preuzeti vlast. Bojim se da niko nije svestan opasnosti. Prerasli su u opasnu silu.

Više je nego očigledno da su Dušan Spasojević, Mile Luković i Legija imali političke ambicije, ili tačnije njihovi mentori, što bi Suvajdžić rekao „sede glave“. To se vidi iz činjenice da su „crvene beretke“, po nalogu Legije, protestovale na ulicama Beograda, a mnogi su njihov izlazak van baze vezivali za političke interese. Uostalom, čovek koji ih je kontrolisao ispred Sava centra, gde su blokirali auto-put, samo godinu i nešto kasnije ubiće srpskog premijera.

U aktivnom organizovanju protesta učestvuje gotovo ceo klan. Zovu novinare, prebacuju ih u Kulu - bazu JSO, pišu saopštenja, na noge im dolazi sam vrh države, izbacuju političke zahteve i uspevaju da većinu realizuju. Smenjeni su Goran Petrović i Zoran Mijatović, čelnici Državne bezbednosti, a jedino je ministar policije Dušan Mihajlović uspeo da sačuva fotelju.

Dolaskom Milorada Bracanovića, po želji klana, na jednu od ključnih pozicija u DB, i to na onu gde se odlučuje ko će biti stavljen „na mere“, odnosno ko će biti prisluškivan i posebno raspolaganjem tako prikupljenih podataka, „zemunci“ su dobili neograničenu moć.

Posle ubistva premijera Zorana Đinđića, na poternici se našlo 12 kriminalaca - Milorad Ulemek Legija, Dušan Spasojević Šiptar, Mile Luković Kum, Dejan Milenković Bagzi, Vladimir Milisavljević Budala, Sretko Kalinić, Nikola Bajić, Miloš i Aleksandar Simović, Miladin Suvajdžić, Dušan i Đorđe Krsmanović.

Kasnije su poternici pridodati Ninoslav Konstantinović, Milan Jurišić Jure i Zoran Vukojević Vuk. Posle devet godina potere, kako tvrde zvaničnici policije, „zemunski klan“ je razbijen.

Od te prvobitne postave sa poternice, gotovo polovina nije među živima. Neki su stradali u okršaju sa policijom, prilikom hapšenja, poput Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, druge su kao Zorana Vukojevića Vuka, Ninoslava Konstantinovića i Milana Jurišića Juru ubili dojučerašnji drugovi.

Na vrhuncu moći, početkom 2003. godine, jedan od šefova zemunskog ganga Dušan Spasojević je govorio našem novinaru:

- Vidiš, ovde imam 200 ljudi pod oružjem! Sada si ušao i niko neće primetiti da nisi izašao!

Ovo je bila surova šala, kojom je Dušan Spasojević voleo da zastrašuje retke posetioce iz beogradskih medija, koji su dolazili u mafijašku tvrđavu - Šilerovu ulicu broj 38 u Zemunu, da od njega traže intervju. Od tih 200 registrovanih članova klana, njih 70 je bilo svakodnevno aktivno, a 20 su bili organizatori mafijaških poslova.

(Nastaviće se)