Legija akter pobune

PRIČALO se, bez mnogo dokaza i bez video-trake, da su Spasojevića u zatvoru, ali i kod kuće u Šilerovoj, posećivali čelnici mnogih stranaka. Vođa „zemunskog klana“ Dušan Spasojević imao je obezbeđenje koje mu je Legija lično dao. Naime, bivši komandant JSO je deo svog obezbeđenja prebacio u Šilerovu 38, tako da je Dušan Spasojević za policiju bio nedodirljiv. Kada je policija pokušavala da zaustavi Spasojevića u koloni automobila, suočavala se sa pripadnicima crvenih beretki, koji su pred policajce izlazili sa oružjem na gotovs.

O moći svog kuma Dušana Spasojevića najbolje je sudijama svedočio zaštićeni svedok Zoran Vukojević Vuk:

- „Zemunci“ su imali jedan komandni centar. Policija je bila njihova, političari su bili njihovi. Oni su sami bili kreatori sudbine. Video sam da grupa Legije i Spasojevića ima uz sebe vlast, sudstvo, policiju. I da sam hteo da prijavim ovo što sam čuo i video, postavlja se pitanje - kome da prijavim? Bio bih mrtav.

Po rečima Suvajdžića, Spasojević, nervozan zbog policijske i pravosudne potere za njim, počinje da ubeđuje komandanta mafije Legiju da vlast treba da vidi moć JSO-a, da svoje ljude treba postaviti na čelo državne bezbednosti; treba Vladi i Đinđiću pokazati ko ima moć i ko je pravi patriota.

Legiji, već smenjenom i penzionisanom, nije trebalo mnogo. On ionako kontroliše JSO i jedva čeka da se osveti ministru policije i šefovima RDB Goranu Petroviću i Zoranu Mijatoviću. Čekao se samo povod da država oseti koliko je zemunski klan moćan. Bila je kasna jesen 2001. godine. U Obrenovcu su uhapšena braće Banović, pripadnici JSO, sa namerom da se pošalju u Hag i to je iskorišćeno kao razlog da se na ulicu izvede jedinica.

- Pripadnici JSO su formalno iskoristili slučaj hapšenja braće Banović da se pobune. Komandant Gumar kaže da ima problema zbog nezadovoljstva u jedinici, jer specijalci misle da su zloupotrebljeni. Nezadovoljstvo je veliko i Dušan Maričić Gumar me zove da dođem u JSO na razgovor sa nezadovoljnim specijalcima - javio je Goran Petrović, načelnik RDB ministru policije, koji je bio službeno u Kopenhagenu.

Tada je počeo rat zemunskog klana protiv države i premijera. Predsednik Jugoslavije dr Vojislav Koštunica priznao je pravo pobunjenim specijalcima na štrajk. Danas se smatra da je pobuna JSO 8. novembra 2001. godine bila uvod u atentat na premijera Zorana Đinđića.

- Policijske formacije ni u jednoj državi, pa ni u Srbiji, nemaju pravo da štrajkuju jer to ugrožava bezbednost zemlje. Štrajk JSO 2001. godine je zbog političkih zahteva bio pobuna naoružane formacije policije. To tada nije kažnjeno. I posle deset godina treba da se dokaže šta se sve dogodilo i da se kazne organizatori pobune - smatra Goran Radosavljević Guri, u to vreme komandant Žandarmerije.

Radosavljević veruje da su pripadnici JSO samo radili ono šta im je rečeno, jer su imali svoje političke sponzore:

- Pobuna nije smišljena u jedinici. Crvene beretke su vojnici i borci, a ne politički aktivisti. Ideju za pobunu vođe JSO su dobile od svojih političkih savetnika. Njih je neko nagovorio da to učine.

Legija i Gumar su vršili strahovit pritisak na starešine policije da im se pridruže u protestu i da naprave generalni štrajk, odnosno pobunu. Posebno su stiskali i prozivali Radosavljevića i Žandarmeriju.

Kada je premijer Zoran Đinđić u MUP Srbije od Sretena Lukića čuo da nema ko da se suprotstavi Legiji i JSO, rekao je:

- Koga ne možeš da pobediš, moraš da pregovaraš sa njim!

Premijer Srbije tada odlazi u bazu JSO u Kuli na prvi razgovor sa pobunjenicima. Oni su i njemu postavili iste uslove - da se smeni ministar policije i šefovi RDB. Tročasovni razgovor ne daje rezultate. Umesto dogovora, ohrabreni činjenicom da im je „premijer došao na noge“, vođe pobune sa 18 „hamera“ oko šest sati ujutru blokiraju dve trake auto-puta kod Sava centra.

Prihvataju se ostavke načelnika DB Gorana Petrovića i njegovog zamenika Zorana Mijatovića. JSO izlazi iz sastava tajne srpske policije i postaje posebna jedinica MUP.

- Od tog trenutka premijer Zoran Đinđić gubi poverenje u dojučerašnje „sagovornike“, a Čeda Jovanović postaje najžešći protivnik „crvenih beretki“, njihovog bivšeg komandanta Milorada Ulemeka i Legijinog ortaka Dušana Spasojevića Šiptara. I objavljuju rat mafiji - konstantuje Dušan Mihajlović.

Prema nekim analitičarima, pojedincima u DOS, činilo se, odgovarao je rat mafije protiv vlasti, jer su se nadali da će kriminalci pobediti, a oni potom preuzeti vlast. Nisu se zato libili da otvoreno napadaju pojedine „Đinđićeve ministre“.

- Dok je trajao politički rat Vojislava Koštunice protiv Zorana Đinđića, podzemlje je vodilo teroristički rat protiv Vlade Srbije, odnosno takođe protiv Đinđića. Na meti mafije su bili i Čeda Jovanović i Dragan Marković iz Surčina. Ali, mafijaški obračuni su sve žešći. Na Krstovdan 2002. godine spektakularno je na Gazeli likvidiran Sredoje Šljukić Šljuka zajedno sa rođakom Zoranom Šljukićem. Nešto pre toga, viđen je sa svojom svitom na mitingu Koštunice u Čačku. Ubistvima ljudi sa margina političkih stranaka „zemunski klan“ je hteo da produbi rat između Koštunice i Đinđića, da se u DSS misli kako je DS ubio Šljuku - tumači tadašnje stanje profesor bezbednosti Milan Pašanski.

(Nastaviće se)