Osinje gnezdo mafije

OZBOG sumnje da su organizovali atentat na premijera Zorana Đinđića, izdati su nalozi za hapšenje najveće organizovane kriminalne grupe, poznate kao zemunski klan, predvođene Miloradom Ulemekom Legijom, Dušanom Spasojevićem Šiptarom i Miletom Lukovićem Kumom.

Uhapšen je pomoćnik komandanta za specijalne operacije MUP Srbije Zvezdan Jovanović Zmija, za koga se osnovano sumnjalo da je iz snajpera ubio premijera Đinđića. Istog dana, 25. marta, zbog veza sa zemunskim klanom iza rešetaka se našao i komandant JSO Dušan Maričić Gumar. Na Novom Beogradu je pronađena puška "hekler i koh G3" iz koje je, kako je nedvosmisleno utvrđeno, ubijen premijer Đinđić. Posle najnovijih otkrića u istrazi, Vlada Srbije donela je odluku da raspusti Jedinicu za specijalne operacije.

- Zoran Đinđić je kao premijer Srbije dva puta pokleknuo pred zemunskim klanom. Prvi put kada je otišao u bazu JSO i smenio šefove RDB, i drugi put kada je ubijen - kaže ekspert za oružje Branko Bogdanović, autor knjige "Dva veka srpske policije", i analizira način izvršenja atentata. - Mesto atentata ukazuje, pre svega, na to da su ubice odlično poznavale raspored Vladinih objekata, uobičajeni ulazak u zgradu i "tajming" premijera. Sam kvart u kome je izvršeno ubistvo pogodan je za snajpersko dejstvo i brzo i neopaženo udaljavanje.

Kvart je omeđen ulicama Miloša Velikog, Nemanjinom, Admirala Geprata i Sarajevskom. Atentatori su odlično poznavali raspored objekata, vizuru sa prozora drugog sprata Zavoda prema pomoćnom ulazu 5, bez ikakvih vizuelnih prepreka imali su čistu nišansku liniju i udaljenost do cilja od 182 metra. I tačno su znali vreme kretanja i način parkiranja premijerovog blindiranog BMV, serije 7. Naime, vozač je kola parkirao unazad, prema Nemanjinoj.

- Na taj način vrata su se otvarala prema prolazu, odnosno, premijer je izlazio iz kola nezaštićen iz pravca Zavoda za fotogrametriju - objašnjava Branko Bogdanović. - Zgradu u Admirala Geprata br. 14, 24 časa obezbeđuje firma "Sokol sekjuriti". Ulazak ljudi u kombinezonima sličnim uniformama komunalnih službi, verovatno nije pobudio sumnju obezbeđenja.

Neposredno posle atentata, snage bezbednosti pokrenule su akciju "Vihor", u koju su uključene vojne strukture, BIA, Žandamerija, UBPOK, SAJ i ostali delovi policije.

Celokupna operacija otkrivanja i hvatanja organizatora i izvršilaca atentata dobila je naziv "Sablja". U njoj je učestvovalo nekoliko hiljada pripadnika raznih jedinica i uprava MUP Srbije i Bezbednosno-informativne agencije, zatim Žandarmerija i pripadnici Vojske. Na udaru "Sablje" prvenstveno je bio zemunski klan, ali se kasnije proširio i na ostale organizovane kriminalne grupe.

U prvom naletu operacije "Sablja" privedene su desetine članova zemunskog klana. Vlada Srbije saopštila da je do sahrane premijera 15. marta 2003. godine uhapsila 156 osoba, 35 članova klana, od kojih su trojica zatražila status zaštićenog svedoka. Početkom aprila 2003. iz ove grupe samo su desetorica bila u bekstvu.

UhapŠen je Milan Sarajlić, zamenik republičkog javnog tužioca, osumnjičen za spregu sa klanom. Istog dana Ministarstvo kulture i javnog informisanja Srbije zabranilo je izlaženje dnevnih novina "Nacional", lista "Identitet" i emitovanje TV Marš, kao i rasturanje podgoričkih novina "Dan" u Srbiji.

Na pitanje zašto je zapravo ubijen premijer Zoran Đinđić, iskusni kriminolog dr Dobrivoje Radovanović kaže:

- Verujem u činjenicu da se premijer Đinđić jedini jasno ogradio od mafije i da je zapretio da će je skloniti sa javne scene. Verujem i u činjenicu da je postojala organizovana banda koja se bojala da će je premijer oterati u zatvor. Istovremeno je postojala tzv. patriotska grupa unutar državne tajne policije, koja se bojala da će otići u Hag. Obe ove grupe, koje su potekle iz istog gnezda tajne policije Slobodana Miloševića, poručile su da treba ubiti Zorana Đinđića. Njima za to nije bila potrebna neka visoka politička ideja, već je bila dovoljna prosta kriminalna ideja da se skloni čovek koji hoće da spreči trgovinu drogom i ljudima, da spreči likvidacije, kidnapovanja i ucene, i uvede mir u zemlji.

Prema rečima Radovanovića, u okviru toga može se smestiti priča o mogućoj osveti zbog hapšenja i izručenja Slobodana Miloševića Tribunalu u Hagu, jer je to deo te priče o gnevnim patriotama iz srpskog podzemlja. Uz to, Radovanović objašnjava da je i vlast, koalicija DOS puno grešila i dozvolila zemunskom klanu da deluje:

- DOS svoje greške nije napravio namerno, već je u suštini bio politički i stručno nesposoban da organizuje novu vlast i da je očisti od kukolja. Čak se na kraju i dogodilo da se pojedini stranački funkcioneri utope u kriminalni milje samo da bi stekli imidž mangupa na političkoj sceni Srbije. Tako je u Srbiji stvoreno stanje da možeš da organizuješ ubistvo premijera. I kada se dogodio atentat na Zorana Đinđića, bilo je kasno ne samo da se zločin spreči, nego i da se pravi inicijatori i organizatori likvidacije otkriju.

(Nastaviće se)