Ljubav na času fizike

MILEVU i Alberta u startu su delile brojne razlike. Ona je bila četiri godine starija od njega, poticala je iz srpske, on iz jevrejske porodice. Imali su ipak, jednu presudnu, zajedničku osobinu: oboje su u ranim godinama bili samotnjaci. Nisu se mnogo družili sa vršnjacima i radije su čitali naučno-popularne knjige.

Marići su poreklom iz dela današnje Vojvodine koji se nekada zvao Šajkaška, a bio je deo Austrougarske sve do 1918. Titel, u kojem se 19. decembra 1875. rodila Mileva Marić, kao najstarija od troje dece Miloša (1846-1922), oficira austrougarske vojske, i Marije, rođene Ružić (1846-1935), bio je u to vreme značajno komandno mesto srpskih graničara na Dunavu i Tisi.

Pravoslavna porodica Marić koja slavi Svetog Stefana, prvi put se 1720. godine pominje u popisu žitelja Kaća (nedaleko od Novog Sada). Miloš i Marija venčali su se u Titelu 1867. godine, a prvo dvoje dece Milica i Vukašin rano su im umrli. Uoči Milevinog rođenja, Miloš je napustio vojnu službu i preselio se s porodicom u Rumu, gde se zaposlio kao sudski pisar. U Rumi je Mileva 1883. godine dobila sestru Zorku, a dve godine docnije i brata koji je, po starom pravoslavnom običaju porodica u kojima umre prvo muško dete, poneo očevo ime kako bi "oterao iz kuće uroke".

AjnŠtajnovi jevrejski preci došli su u 16. veku u Virtenberg i brzo su se prilagodili nemačkoj sredini. Albertov otac Herman (1847-1902) bio je vlasnik radnje za elektrotehnički materijal u Ulmu. Majka Paulina, (rođena Koh (1858-1920) izdanak je bogate porodice.

Kada je Albert imao godinu dana (rođen je 14. marta 1879), porodica Ajnštajn preselila se u Minhen da bi razvijala porodični posao. Ubrzo je Albert dobio mlađu sestru Maju (1881-1951), koja je docnije napisala da je on u ranom detinjstvu bio miran dečak, ali je u povremenim napadima besa bio vrlo grub, i čak je nekoliko puta fizički povredio.

Prema svedočenju Maje Ajnštajn, Albert u ranim godinama školovanja nije pokazivao nikakav naročit talenat za računanje. Kasnije, u Luitpoldovoj gimnaziji u Minhenu bio je prosečan učenik iz svih predmeta, osim iz latinskog jezika i matematike. Već tada je uživao u čitanju knjiga iz euklidske geometrije.

- Školski drugovi zvali su ga "bidermajer", a taj nadimak se u to vreme davao obično dobrodušnim malograđanima - svedočila je Albertova sestra.

Albert nije voleo gimnaziju zbog mehaničkih metoda učenja i zahteva za "bubanjem" školskog gradiva. Nije trpeo ni autoritativne profesore jer u životu, inače, nije podnosio autoritete. Kada je postao slavan naučnik, jednom se osvrnuo na to, pomalo ironično:

- Valjda zato što sam uvek potcenjivao autoritete, sudbina me je kaznila: dodelila mi je da i sam postanem autoritet!

Evocirajući uspomene na školske dane sa Milevom Marić u Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu, Jelisaveta Baroko svedočila je Đorđu A. Krstiću, autoru knjige "Mileva i Albert Ajnštajn" da je Mileva "uvek sve znala, ali je bila mirna, povučena i nije volela da se ističe".

- Zvali smo je "svetica" - sećala se Milevina školska drugarica. - Verovatno zbog hromosti nije se u vreme školskog odmora uključivala u igre sa decom. Stajala je po strani i gledala kako ostale devojčice jurcaju po dvorištu.

Nikada nije rasvetljen povod zbog kojeg se Mileva iz novosadske ženske škole preselila u realku u Sremskoj Mitrovici, ali se pretpostavlja da je to učinila da bi bila bliže roditeljima u Rumi. Na kraju četvrtog razreda gimnazije Mileva je imala najviši uspeh "prvog reda s odlikom". Najviše ocene dobila je iz matematike i fizike, mada je povremeno, tokom školovanja, odsustvovala zbog nežnog zdravlja. Ponosan na školski uspeh svoje kćerke, otac Miloš je često prepričavao kako mu je jedan profesor rekao:

- Pazite da ovo dete ne upustite, ona je redak fenomen!

U Austrougarskoj, ženska deca nisu imala pravo upisa na viosoke škole sve do 1897. godine. Razloge je naveo tadašnji ministar za nauku Gauč, koji je u bečkom državnom saboru 1896. godine objasnio da bi "konkurencija obrazovanih žena prouzrokovala smanjenje muških zarada, a time i smanjenje brakova, i tako, imala teške posledice po porodični život".

Polovinom 1892. godine, pošto se porodica Marić preselila u Zagreb, Milevin otac napisao je molbu vlastima da dozvoli upis njegovoj kćerki u Kraljevsku veliku gimnaziju. Molba je uslišena.

Tokom školovanja u Zagrebu, Mileva je bila oslobođena plaćanja školarine, a ubrzo je zbog dobrih ocena i vladanja dobila i stipendiju od 100 forinti. Zbog bolešljivosti, završne ispite polagala je početkom septembra 1894, a najbolje ocene imala je iz matematike i fizike.

Ubrzo je Miloš Marić svoju natprosečno darovitu kćerku otpratio u Cirih, u kojem je ženskoj deci već tada, na nemačkom jeziku, bilo dozvoljeno da studiraju na univerzitetima i visokim školama.

Kad je položila prijemni ispit, Mileva se 14. novembra 1894. godine upisala u Višu devojačku školu. U leto 1896. upisala je studije medicine na univerzitetu u Cirihu, a već u oktobru prebacila se na Državnu politehničku školu, na studije matematike i fizike. Bila je tek peta žena koja je uspela da se upiše u ovu školu.

Na predavanjima iz fizike, 21-godišnja Mileva upoznala je mladog kolegu Alberta Ajnštajna, koji je tada imao 17 godina. Prve tri godine dopisivali su se tokom ferija, a onda, 1899. godine, među njima je planula ljubav.

(Nastaviće se)