Žena prvi savetnik!

Te jeseni, sve kolege s druge godine ciriške Državne politehničke škole polagale su prelazni diplomski ispit. Najbolju prosečnu ocenu dobio je Albert - 5,7, od maksimalnih šest. Svoj ispit, iz nedovoljno poznatih razloga, Mileva je odložila za narednu godinu.

Na trećoj godini studija u Cirihu (1898/1899) ljubav i saradnja gospođice Marić i gospodina Ajnštajna sve više su se produbljivale. To je veoma vidljivo i iz Albertovog pisma koje je avgusta 1899. godine, iz hotela „Raj“ u Metmenštetenu u Švajcarskoj, poslao Milevi u Kać:

„Kada sam prvi put čitao Helmholca, nikako nisam mogao da shvatim što Vas nema pored mene, a ni sada se ne osećam mnogo bolje“, pisao je mladi Ajnštajn, očigledno zaljubljen i u Milevin intelekt.

U svojoj knjizi „Mileva i Albert Ajnštajn“, Novosađanin Đorđe U. Krstić, koji se bavio istorijom fizike i bio jedan od prvih istraživača života i dela slavnog naučnog para, navodi da je u naredna dva pisma koja je poslao Milevi u Kać, Ajnštajn puno razmišljao o elektrodinamici pokretnih tela. To je tema koju danas podrobnije poznajemo u okviru posebne teorije relativiteta. U tim svojim razmišljanjima Ajnštajn se oslanjao i na Milevino mišljenje.

Znatno kasnije, 1952. godine, prisećajući se kako je nastala ta teorija, Ajnštajn je rekao da je „ta problematika bila moj život i glavna preokupacija preko sedam godina“.

To je upravo period od kada se Mileva vratila iz Hajdelberga, pa sve do 1905. godine, kada je Albert, u saradnji sa Milevom, tada već svojom venčanom suprugom, objavio revolucionarni članak o toj teoriji.

Naučnici, među kojima je bio i poljski psihijatar Leopold Infeld, na osnovu tog članka zaključili su da je Ajnštajnov um genijalan:

„U tom jednom primeru vidimo neke značajne crte Ajnštajnovog genija - zapisao je Infeld. Iznad svega, tu je sposobnost da se postavljaju pitanja, zatim i moć da se godinama razmišlja o istom problemu, sve dok se tema ne pretvori u svetlost razumevanja. I treće: on poseduje sposobnost da formuliše jednostavne, idealizovane eksperimente koji se nikada ne mogu izvesti u praksi, ali koji, ako se propisno analiziraju, rasvetljavaju i menjaju naše shvatanje sveta koji nas okružuje.“

U jesen 1899. godine, Mileva je položila prelazni diplomski ispit s prosečnom ocenom 5,05, a iz fizike dobila je 5,5, kao i Albert godinu dana ranije.

Kada nije bio na predavanjima, mladi par je najradije boravio kod Mileve u pansionu, a da bi joj bio što bliže, Albert je iznajmio sobu u obližnjoj Union ulici. Iz pisama koje su Milevine drugarice slale svojima, vidljivo je da su njih dvoje kod Mileve često pili kafu. On je pušio, a ona je pripremala jelo, najčešće kobasice iz paketa koje su joj slali roditelji.

Albertova majka Paulina, u Milanu, međutim, do koje je stigao glas o velikoj ljubavi njenog sina „prema onoj ženi-knjizi“, nije imala razumevanja za lepotu njihovih zajedničkih trenutaka. U nedatiranom, ogorčenom pismu Albertovoj tetki Heleni Kaufler, koju je često viđala u Cirihu, Mileva pita:

„Smatrate li da me ona (Paulina) uopšte ne trpi, strepela je mlada Kaćanka. Da li mi se u Vašem prisustvu izrugivala? Znate, na trenutak sam sebi izgledala potpuno bedna, ali sam se tešila jer je najvažnija osoba (Albert), kao što znamo, drugačijeg mišljenja i kad mi on opisuje lepe slike budućnosti, ja zaboravim svu onu bedu“.

U narednom pismu iz Ciriha, datiranom 9. marta 1900. godine, Mileva obaveštava Helenu da je prebolela Paulinino ruganje i da su dan ranije proslavili Albertov 21. rođendan. U tom pismu, ona navodi da je profesor Veber prihvatio njen predlog za diplomski rad i da je „čak bio njime veoma zadovoljan“.

„Mnogo se radujem istraživanjima koja me čekaju s tim u vezi, a Albert je takođe za sebe izabrao zanimljivu temu“, piše Mileva.

Usmeni diplomski ispiti na odeljenju 6-a, koje su pohađali Mileva i Albert, održani su 27. jula 1900. Polagali su teorijsku i eksperimentalnu fiziku, teoriju funkcija, astronomiju i branili diplomski rad. Ajnštajn je dobio ocenu 4,91, a Mileva 4,0. Pretpostavlja se da ćutljivoj i povučenoj Milevi nije odgovaralo da usmeno polaže ispite. Iz diplomskog rada Albert je od mogućih 24 dobio 18, a Mileva 16 poena. Usledilo je još neprijatnije iznenađenje iz teorije funkcija. Mileva je dobila najnižu ocenu od svih kolega (samo pet poena) što je njen prosek ocena znatno pokvarilo i zbog toga, jedina u razredu, nije dobila diplomu.

Postoje mišljenja da problem, zapravo, nije bio u Milevinom neznanju već u shvatanju profesora teorije funkcija, Minkovskog, da žene nemaju šta da traže na Politehnici.

Početkom avgusta 1900. godine, na Državnoj politehničkoj školi u Cirihu podeljena su konačna svedočanstva. U njima, Albertov prosek ocena je 4,7, a Milevin 4,7, ali ona, za razliku od njega, nije dobila diplomu.

HILjADU POLjUBACA GOSPOĐICI

ČIM je dala diplomski ispit, 27. jula 1900, Mileva je otputovala u Kać, a Albert u švajcarsko seoce Melhtal, sa majkom Paulinom i sestrom Majom. U pismu Milevi opisao je razgovor sa majkom:

- Ona me sasvim bezazleno upitala: „Šta će biti sa Dokserl?“

- Biće mi žena - odgovorim ja isto tako bezazleno.

Mama se bacila na krevet, zarila glavu u jastuk i zaridala.

- Upropastićeš sebi budućnost, ona nije prilika za pristojnu porodicu. Ona je jedna knjiga kao i ti, a tebi treba žena. Kada ti napuniš 30 godina, ona će biti stara veštica!

Pošto je Milevi verno preneo dijalog sa majkom, Albert je na kraju pisma dodao:

- Kada bih opet, što pre, mogao da budem sa tobom u Cirihu, blago moje! Hiljadu puta te pozdravlja i ljubi tvoj Johonesl.

(Nastaviće se)