Venčanje na Badnji dan

PO završetku školske 1901. godine, Albert je otputovao sa majkom Paulinom na odmor strepeći od njenih sve žešćih prigovora zbog veze sa Milevom. Ona je ostala u Cirihu da bi 26. jula opet izašla na diplomski ispit. Ponovo ga nije položila.

Bez diplome sa Politehnike, Mileva nije mogla da dobije ni pravo na doktorat na Ciriškom univerzitetu. Posle pet godina studiranja, njena akademska sudbina bila je u potpunom rasulu.

Sva utučena, zaputila se roditeljima u Novi Sad. Novi krah na završnom ispitu, međutim, nije bio jedini razlog njenoj utučenosti. Nosila je svojima još jednu vest - bila je u trećem mesecu trudnoće! Na to suočenje sa svojom porodicom putovala je bez Alberta. Uoči tog njihovog privremenog razdvajanja rekla mu je:

- Ja ovako trudna ne smem i ne mogu u Novi Sad!

Ni Milevini roditelji nisu bili naklonjeni njihovoj vezi, ali najteža, gotovo nepremostiva prepreka bila je Albertova porodica.

Albertova majka Paulina imala je bar četiri razloga „protiv“. Najpre, Mileva je bila Srpkinja i pravoslavka, a Albert Jevrejin. Početkom 20. veka, u malograđanskim porodicama, nije se blagonaklono gledalo na ženidbu sinova - jedinaca obrazovanim ženama. Najzad, Mileva je bila bezmalo četiri godine starija od Alberta, a uz to je i hramala.

Jedino ohrabrenje za Milevu su bila pisma koje joj je Albert slao pošto se vratio u Cirih, uzalud pokušavajući da na Politehnici dobije posao koji mu je obećao profesor Veber. S njim poslednjih meseci studija nije bio u dobrim odnosima i profesor Veber ga više nije želeo za asistenta.

Uoči povratka kod porodice u Milano, Milevi, kojoj su roditelji, u blagoslovenom stanju, pružili porodičnu podršku i ljubav, Ajnštajn je pisao:

- Bez tebe mi nedostaje samopouzdanje, bez tebe ne osećam želju za radom niti se radujem životu. Ukratko, bez tebe moj život nije život!

U jednom od narednih pisama on Milevi saopštava svoju odluku.

- U vezi sa našom budućnošću, ja sam doneo sledeću odluku: potražiću odmah bilo kakvo mesto, makar ono bilo bedno. Moji naučni ciljevi i moja lična sujeta neće me sprečiti da preuzmem i podređenu ulogu. Čim nađem takvo mesto oženiću te i dovesti te k sebi. Ali, nikome neću napisati nijednu reč pre nego što sve to bude obavljeno.

Venčanje je upriličeno tek početkom 1903. godine, a godinu pre toga, vanbračno je rođena Milevina i Albertova kćerka Lizerl, čija sudbina je i danas, 11 decenija docnije, obavijena velom misterije.

Iz tog perioda kćerka se samo ovlaš pominje u svega tri pisma koja su njeni roditelji međusobno razmenili 1902. godine. Krajem januara te godine, Lizerl je u tajnosti rođena u domu Milevinih roditelja u Novom Sadu. Podaci koji na to upućuju sadržani su u Albertovom pismu iz februara 1902. godine. Iz njega se saznaje da je Mileva imala težak porođaj.

Nešto ranije, početkom 1902. godine Albert je dao otkaz u privatnoj školi u Šafhauzenu, mada je trebalo da bude angažovan do kraja te godine. Odmah potom povukao je svoju doktorsku disertaciju koju je predao nekoliko meseci ranije Ciriškom univerzitetu.

Učinio je to, najverovatnije, po savetu prof. Klajnera, koji je zapazio da je Ajnštajn svoj rad uradio brzopleto. Potom je otputovao u Bern odakle je, saznavši da je upravo postao otac, Milevi 4. februara 1902. napisao pismo.

- Milo moje zlato, koliko li samo patiš kada više sama ne možeš ni da mi pišeš. I naša draga Lizerl mora odmah da upoznaje svet s te strane. Samo da mi opet, kada moje pisamce stigne, budeš krepka i raspoložena. Kada sam primio pismo od tvog oca toliko sam se prestravio da sam se bezmalo obeznanio, jer sam odmah naslutio neko zlo. U poređenju s tim, sve ostale nedaće nisu ništa. Eto, zaista je došla Lizerl, baš kao što si ti želela.

Početkom juna te godine, Mileva je otputovala u Bern kod Alberta, ostavivši kod roditelja petomesečnu Lizerl. Sredinom istog meseca Albert je dobio privremeno radno mesto tehničara treće klase u Zavodu za patente Švajcarske, za godišnju platu od 3.500 franaka. Mileva se vratila u Novi Sad.

U Bern kod Alberta ponovo je došla da bi 17. decembra objavili veridbu, a sutradan u Cirihu najavili su venčanje i zakazali ga za 6. januar 1903. godine.

Bilo je to skromno venčanje. Jedini gosti bili su venčani kumovi Moric Solovin i Konrad Habit, njihovi prijatelji sa studija. Medenog meseca nije bilo, a mladenci su se uselili u svoj prvi bračni dom, stančić u Ulici Tilirštrase broj 18 na desnoj obali reke Are. Gradskim vlastima prijavili su se kao par bez dece. U to vreme u Novom Sadu, njihova Lizerl bližila se prvom rođendanu.

Pretpostavlja se da je Albertov uslov za brak bio da se vanbračno rođena kćerka i dalje drži u tajnosti, te da se da docnije na usvajanje. To je bio ustupak njegovoj porodici koja nije odobravala brak.

Ajnštajnov biograf Piter Majklmor zabeležio je da su prijatelji bračnog para Ajnštajn primetili veliku promenu u Milevinom ponašanju i pomislili su da se njihovoj romansi, uprkos venčanju, bliži kraj.

- Nešto se desilo između njih dvoje, ali je Mileva samo rekla da je u pitanju nešto „suštinski lično“ - piše Majklmor. - Prijatelji su slutili da je za to Albert odgovoran, hrabrili su Milevu da istraje, ali je ona i dalje govorila kako je posredi nešto previše lično. Tajila je to čitavog života.

ĆERKU DALA DRUGARICI

PROFESORKA Radmila Milentijević u svojoj knjizi „Mileva Marić Ajnštajn - Život sa Albertom Ajnštajnom“ (Matica srpska, 2010) iznela je verziju prema kojoj je Lizerl vanbračna kćerka Alberta i Mileve, data na usvajanje i živela je u Beogradu.

- Imam mnogo dokaza da je devojčicu Lizerl usvojila Milevina najbolja prijateljica iz studentskih dana Helena Kaufler, koja se kasnije udala za Milivoja Savića i preselila u Beograd. Podaci do kojih sam došla ukazuju na to da je Lizerl bila majka penzionisanog profesora Popovića sa Beogradskog univerziteta - napisala je Milentijevićeva.

(Nastaviće se)