Ponos britanske krune

PRE tačno 100 godina, jedna vest sa Atlantika potresla je svet: "Titanik", najveći, najlepši, najluksuzniji, najsigurniji brod tog vremena, potonuo je na oko 600 kilometara jugoistočno od Nju faundlenda.

"Titanik" je bio simbol moći Britanske imperije, koja se protezala s kraja na kraj zemaljske kugle. Istovremeno, njegova propast je označila i brzu propast te velike imperije.

Najveći uspon Velika Britanija doživela je tokom 18. veka, kada je uspostavila prevlast na morima i postala gospodar Kanade i Indije, kao i drugih pomorsko-strategijskih tačaka - Gibraltara (1713) i Malte (1814). Polovinom 18. veka počinje sveobuhvatni razvoj Velike Britanije, od pronalaska parne mašine (1784) do prve industrijske revolucije, koja je Britaniju preobrazila u prvu industrijsku i kolonijalnu silu sveta. Prevlast na morima, Britanija će učvrstiti povezivanjem akcija Sueckog kanala (1875) i zaposedanjem Egipta (1882), a 1876. kraljica Viktorija I proglašena je za caricu Indije.

U nauci je tada Kembridž bio "prestonica" sveta, u tehnici se Gordi Albion dičio gradnjom džinovskih, najlepših brodova toga vremena.

Britanski milioner Tomas Henri Isme osnovao je 1869. parobrodarsko društvo "Vajt star lajn" (Linija bele zvezde), čiji je pionir brod "Okeanik" otplovio iz matične luke u Liverpulu na prvo putovanje za Njujork. Bio je to početak velikog uspona ove brodarske kompanije. Uskoro se, jedan za drugim, nižu sve lepši, veći, udobniji - "Olimpik", "Titanik", "Britanik", koji su potopili Nemci u Drugom svetskom ratu.

Posle smrti Tomasa Henrija Isme (1899), nasledio ga je Džems Brus Isme, koji je u vreme tragedije "Titanika" bio predsednik i upravni direktor društva. Upravo on odigrao je kobnu ulogu u katastrofi na Atlantiku, kada je stradalo više od 1.500 ljudi.

"Titanik", ili kako su ga nazvali "ploveći dvorac", sagrađen je u Belfastu, u Irskoj, u Brodogradilištu "Harland i Volf". Porinut je u more 31. maja 1911. godine. Brod je bio težak 46.328 tona. Imao je ukupnu nosivost 66.000 tona, dužinu 269, a širinu 30 metara, najveću visinu 28 metara, visinu od palube do nivoa mora 10,5 metara i četiri ogromna dimnjaka. Pokretale su ga mašine od 50.000 konjskih snaga. Brod se mogao kretati najvećom brzinom od 48,6 kilometara na čas. Na brodu je bilo mesta za 3.000 putnika.

Bila je uobičajena praksa kompanije "Vajt star lajn" da krsti svaki brod. Međutim, "Titanik" nije bio kršten. Najveći brod toga vremena imao je duplo dno, bio je podeljen na 16 nepromočivih odeljaka, sa 15 pregrada, položenih popreko od jednog boka na drugi. Dve pregrade s pramca i pet zadnjih s krme dosezale su do vrha i potpuno delile odeljke, dok je ostalih osam postavljeno niže da bi se dobilo više prostora za putnike. "Titanik" je mogao da se održi na površini ako četiri od njegovih 16 vodonepropustivih prostorija bude napunjeno vodom. Nažalost, tragično je završio zato što je, pri sudaru sa ledenom santom, oštećeno pet komora koje su se napunile vodom.

Posle porinuća, brod je u narednih 10 meseci potpuno dovršen, uređen i osposobljen za plovidbu. Probe su izvršene 1. aprila 1912, a 3. aprila prispeo je u Sautempton, gde se sedam dana kasnije (10. aprila 1912) ukrcala prva i najveća grupa putnika. U luci Sautemptona, "Titanik" je stajao pored usidrenog putničkog broda "Njujork". U jednom trenutku su popucali beli konopci kojima su dva broda bila privezana. Oba broda su krenula istovremeno, a "Titanik" je zaustavljen u poslednjem trenutku. Tako je srećno izbegnut sudar brodova.

Konstruktor broda Tomas Endrijus bio je ponosan, ali samo zakratko. Verovao je da je "Titanik" najsigurniji brod na svetu i da je nepotopiv. Pod tim utiskom je i krenuo na prvo i poslednje putovanje na "Titaniku". Zajedno sa brodom, u mračnim dubinama Atlantika završio je i njegov "otac" Tomas Endrijus.

U sredu, 10. aprila 1912. godine, "Titanik" je krenuo iz Sautemptona, posada je odahnula, a na komandnom mostu odahnuo je i kapetan Edvard Smit, zapovednik broda na njegovom prvom i poslednjem putovanju. Bio je to za Britaniju događaj stoleća, koji je gromoglasno proslavljen. Novine su nadugo i naširoko veličale "Titanik" kao čudo nad čudima. Ta medijska propaganda pobudila je želju ogromnog broja ljudi da budu svedoci prvog prekookeanskog putovanja, pa su se za kartu otimali najbogatiji ljudi toga vremena.

"Titanik" je trebalo da osvoji "plavu vrpcu", rekord u brzini koji je držala "Mauritanija", sa 45 kilometara na čas. Žureći preko Atlantika, nažalost, dospeo je u "plavu grobnicu", u kojoj će ostati više od 1.500 ljudi. Tačan broj nastradalih nikada nije utvrđen.

(Nastaviće se)