Košmar četvrtog dana

POSLE kraćeg zaustavljanja, "Titanik" je napustio Kvinstaun u Irskoj, i u sredu uveče 11. aprila 1912. krenuo u vode Atlantika, koje je iskusni kapetan Edvard Džon Smit dobro poznavao. Džinovski brod je sigurno grabio ka zapadu, more je bilo mirno, voda kristalno čista, ali veoma hladna. Brzina broda bila je gotovo nepromenljiva - 47 kilometara na čas.

Prva četiri dana putovanja su tekla normalno. Putnici luksuznih kabina i prve klase kockali su se u salonima, sklapali poslove i zabavljali se. Četvrtog dana radio-vezista počeo je da prima uznemiravajuće vesti sa brodova koji su se kretali ispred "Titanika". Ledene sante spuštale su se mnogo južnije nego obično, i to je predstavljalo stalnu opasnost na vodenom putu.

U subotu uveče, 14. aprila, temperatura se spustila blizu nule. "More je bilo kao staklo. Nije bilo mesečine, ali je nebo bilo vedro i puno zvezda", napisao je kasnije drugi oficir Čarls Lajtoler. Vesti o pojavi ledenih santi podstakle su kapetana Edvarda Smita da promeni kurs "Titanika" za oko 18 kilometara južnije od uobičajene maršrute broda. Te subote u 13 časova i 45 minuta upućena je poruka sa broda "Amerika". U njoj se kaže da su primećene velike sante leda južno od "Titanikove" rute. Upozorenja su stizala tokom celog dana. Oko 21.30 telegrafisti Harold Brajd i Džek Filips primili su još jedan izveštaj o brojnim velikim ledenim santama, ovog puta sa broda "Masaba". Ni taj izveštaj nije stigao do kapetana Smita.

"Titanik" je imao tri grupe od po dva osmatrača koji su se smenjivali na svaka dva sata, i pri boljim uslovima videli bi ledeni breg na vreme. Ali te noći, 14. aprila, podudarilo se nekoliko kobnih faktora: bez meseca i vetra, uz tamnu stranu brega koja je bila okrenuta prema brodu, osmatrači su bili bespomoćni. Najlošije u ovoj priči jeste to što, prema nekim izvorima, nisu imali durbin. To je prosto neverovatno za brod za koji se smatralo da je najbezbedniji na svetu.

Možda i ovaj detalj sluti da je "Titanik" krenuo na svoje prvo (i poslednje) putovanje u dobro režiranoj sabotaži. Čak i da je brod pri smanjenoj brzini direktno udario u ledeni breg, nesreća bi verovatno bila izbegnuta. Svu tu tragiku u noći 14. aprila u jednoj rečenici je kasnije oslikao oficir Lajtoler: "Te večeri sve je bilo protiv nas!"

Ploveći južno od Njufaundlenda, osmatrači Frederik Flit i Reginald Li u 23.39 ugledali su veliki ledeni breg ispred broda. Flit je tri puta pozvonio brodskim zvonom i telefonirao u kabinu. Šesti oficir Mudi se javio. Flit: "Jeste li tu?" Mudi: "Da, šta vidite?", Flit: "Ledeni breg, pravo napred!" Mudi: "Hvala vam!"

Mudi je istog trena obavestio prvog oficira Murdoka o pozivu. Murdok je već video breg i odmah je naredio potpun zaokret nalevo, punom brzinom unazad, što je promenilo pravac u kom su motori okretali spoljašnje propelere. Desna strana "Titanika" sudarila se sa ledenom santom 37 sekundi pošto je santa primećena, cepajući korito broda na nekoliko mesta, praveći šest pukotina u prvih pet vodootpornih komora.

Međutim, voda je neprestano punila prvih pet odeljaka - jedan više nego što je "Titanik" mogao da izdrži na vodi. Kapetan Edvard Smit dotrčao je u kabinu i naredio da se "sve ugasi". Na brodu je bio i njegov konstruktor Tomas Endruz, koji je sa brodskim stolarom Hatčisonom izvršio inspekciju. Bilo im je jasno da će brod potonuti!

Petnaest minuta posle ponoći kapetan Smit je odlučio da izda naređenje za spasavanje. Mornari su bez žurbe skidali cerade sa čamaca za spasavanje. Bilo ih je šesnaest, i četiri pomoćna. Telegrafista Džek Filips, ne žureći nimalo, počeo je da šalje u etar tri slova koja znače: "Dođite brzo! U opasnosti smo!"

Pola časa posle ponoći kapetan Smit je nervozan: voda brzo prodire. On oficirima izdaje naređenje: "U čamce za spasavanje prvo ukrcajte decu. Zatim ukrcajte žene!" Kraj svakog čamca je po jedan oficir ili brodski starešina sa dva mornara koji treba da veslaju. Čamci vise nad mračnim ponorom.

Dame sa zlatnim i dijamantskim nakitom iz luksuznih kabina nisu se mnogo dvoumile. Spasavanje ide sporo jer mornari nisu vični. Nikome ne pada na pamet da pođe po putnike iz druge i treće klase koji ne putuju radi razonode. To su uglavnom emigranti iz evropskih zemalja koji su odlučili da svoju sreću potraže kao radnici u Americi.

Skoro će sat posle ponoći. Tomas Endrju, čovek koji je izgradio "Titanik" i koji je pustio krilaticu da njegov brod ne može da potone, konačno je shvatio da više nema spasa. Sav uzbuđen, juri od čamca do čamca i proklinje: "Penjite se odmah! Ne smete ni časa gubiti. Šta čekate?"

Pet minuta pre jedan čas po ponoći, u more je spušten čamac za spasavanje broj 6. Za sledećih pet minuta spuštena su još tri čamca. Najzad su nastali jurnjava, panika... Posada i putnici primećuju da se "Titanik" naginje i da će potonuti. Poluprazni čamci odmiču od plovećeg dvorca. U čamcu broj 3, koji je spušten u more drugi po redu, bilo je nekoliko odraslih ljudi, iako je naredba glasila "Prvo žene i deca". Gospodin Henri Sleper Harper, bogati industrijalac, poneo je u čamac i svog psa. Do tog trenutka nijedno dete još nije bilo u čamcu.

(Nastaviće se)