Kolos nestao bez traga

KADA je sa "Titanika" stigao poziv za pomoć, zapovednik "Karpatije" Artur Roston bio je već pošao na počinak. Radio-telegrafista je pohitao do komandnog mosta i odneo poruku.

- Da li ste sigurni da se radi o "Titaniku"? - s nevericom je pitao kapetan Roston.

- Sigurni smo! - odgovorio je radio-telegrafista Harlod Kotam.

"Karpatija", udaljena od "Titanika" 53 morske milje, odmah je promenila kurs i zaplovila u pomoć. Mali broj putnika je znao o čemu se radi. - Kuda nam se toliko žuri? - pitali su se neki od njih.

- Momci moji, "Titanik" tone! - kratko je objasnio kapetan Roston.

Razdaljina se smanjivala, ali je vreme brzo odmicalo. Bilo je sve manje nade da će na vreme stići na mesto nesreće. Oko jedan čas i 50 minuta Kotam je uhvatio očajničku molbu sa "Titanika": "Dođite što brže, nemamo šansi da izdržimo dugo!"

Prošla su četiri časa plovidbe prema mestu katastrofe. Zapovednik Roston je zaustavio brod u blizini položaja gde je "Titanik" potonuo. Sa broda su mogli da razaznaju konture čamaca na horizontu, nekoliko stotina metara daleko. Na palubi su svi napregli oči da vide "Titanik", ali kolosa nije bilo. Zar je zaista potonuo?!

Brod "Karpatija" je ponovo upalio motore i maksimalnom brzinom zaplovio prema jedva vidljivim tačkama na horizontu. Ubrzo se "Karpatija" približila prvom čamcu iz koga se čuo glas: "Imamo samo jednog mornara, ne možemo dobro upravljati. Zaustavite motore." Bio je to čamac broj 2. Na "Karpatiji" su s bolnim iznenađenjem utvrdili da su čamci koji im se približavaju gotovo poluprazni. U njima su, stisnuti jedni uz druge, sedeli žene i deca prozebli i iznureni. Po nekoliko mornara u svakom od tih čamaca poslednjim snagama izvlačilo je vesla iz uzburkane vode.

Počelo je spasavanje nesrećnih putnika. Uz pomoć užadi i koturova, uz bok "Karpatije", izvlačili su čamce iz vode, a niz drugi bok spuštali su brodske stepenice i tako primali brodolomce. Paluba "Karpatije" ubrzo se napunila ženama i decom koji su drhtali i plakali. Bilo je tu i žena u večernjim toaletama, umotanih u lake šalove i marame. Jecaj je odzvanjao brodskom palubom u hladnom praskozorju na Atlantiku. Žalili su najdraže koji su iznenada i tragično otišli iz njihovih života.

Napaćenim brodolomcima dali su u salama za ručavanje tople pokrivače. Broj spasenih se stalno povećavao. Stizali su novi čamci. Negde oko 8.20 popeli su se svi na brod i tada su na "Karpatiji" konačno saznali da je "Titanik" potonuo. Prebrojali su spasene, bilo ih je 705. Kada su prihvatili i poslednjeg brodolomnika, kapetan Roston je razmišljao gde da odvede 705 neočekivanih gostiju. Imao je nekoliko kombinacija, ali je odlučio da se vrati nazad u Njujork.

Do "Karpatije" je tada doplovio i "Kalifornijan", ali, nažalost, prekasno. Na "Karpatiji" je izvešena zastava na pola koplja, pa je to bio znak kapetanu i posadi "Kalifornijana" šta se dogodilo na Atlantiku.

Kapetan Artur Roston pre nego što je izdao naredbu za povratak u Njujork, još jednom je oplovio mesto tragedije, ne bi li pronašao još kojeg brodolomca. Na uzburkanom okeanu bilo je malo tragova brodoloma: poneki pojas za spasavanje, jastuci, napušteni čamci...

Roston je izdao naređenje da brod punom brzinom krene prema Njujorku. Brod "Kalifornijan" ostao je nad "plavom grobnicom" da potraži još nekog od preživelih. U njujorškoj luci "Karpatiju" je dočekala uzbuđena masa ljudi. Čuo se plač porodica stradalih. Kapetan Roston je predao zvanični izveštaj, a zatim je ponovo krenuo prema Evropi. Tokom cele plovidbe stizale su čestitke i izrazi zahvalnosti i divljenja za ono što je "Karpatija" uradila. Radio-telegrafista je imao pune ruke posla sve do odredišta u Rijeci.

Mada nikada tačno nije utvrđeno, jer su spiskovi nestali, na "Titaniku" je 1912. godine bilo 2.208 ljudi. U prvoj klasi 324, u drugoj 285, a u trećoj 708 putnika. Na brodu se nalazio 891 član posade. Nije precizno utvrđeno, ali se procenjuje da je spaseno 705 ljudi, dok je nastradalo između 1.502 i 1.523 ljudi. Bila je to najveća nesreća na moru do danas zabeležena.

Prilikom istrage o ovoj nesreći doneta je odluka da se osnuje pomorska služba koja prati kretanje ledenih bregova i o tome upozorava brodove koji plove opasnim vodama. Svi brodovi su od tada morali da imaju veći broj čamaca u kojima se mogu spasti svi putnici i članovi posade.

Katastrofa "Titanika" uzbudila je ceo svet, a posebno gorde Engleze. Da bi se tragedija zataškala, po novinama su objavljivane slavopojke žrtvama. Pod pritiskom laburista sprovedena je istraga, ali niko zvanično nije bio kriv. Međutim, sa tom ocenom nisu se mogli složiti milioni ljudi širom sveta.

Sasvim je sigurno: da na brodu nije bio upravitelj kompanije Ismej, ne bi se dogodila nesreća. Njemu se zapovednik Smit morao pokoriti. Ismej je već u Kvinstanu odredio brzinu kretanja broda za svaku zonu na Atlantiku. Odredio je da "Titanik" stigne u Njujork u utorak uveče, a ne u sredu ujutro. Zato sva upozorenja o santama leda nisu uvažena.

(Nastaviće se)