Putnici treće klase

PROPAST "Titanika" označila je prekretnicu u pomorskoj plovidbi. Uvedene su nove mere bezbednosti, pa i to da prva i druga klasa prilikom spasavanja nemaju prvenstvo nad trećom klasom. U nesreći su svi jednaki! Na svim brodovima uvedena je radio-služba od 00 do 24 časa. Ne može se više dogoditi da radio-telegrafista na 10 milja udaljenoj "Kaliforniji" spava dok ljudi na drugom brodu tonu u okean i umiru od hladnoće i vode. Uvedena je međunarodna kontrola kretanja ledenih santi, a put brodova je pomeren znatno južnije, kako bi se izbegle opasnosti od leda. Što je takođe vrlo bitno, više niko ne veruje da postoje nepotopivi brodovi, kako se pričalo pre katastrofe "Titanika".

Sve do 1912. godine, odnosno do propasti "Titanika", američki milioneri bili su idoli štampe i publike. Praćen je svaki njihov potez, njihova putovanja, objavljivane su njihove fotografije, izjave... Imali su prednost, što se najbolje videlo i prilikom dolaska spasenih putnika u Njujork. Ledi Astor dočekala su dva automobila, dva lekara, bolničarka i sekretar sa Astorovim rođakom. Specijalni vozovi čekali su gospođe Videnter i Tajer. Posle propasti "Titanika" zvezda američkih magnata počinje da bledi. Na njihovo mesto dolaze političari, umetnici, pisci, naučnici, glumci, sportisti...

Na tom putovanju bio je veći broj ljudi sa prostora bivše Jugoslavije, od Slovenije do Makedonije.

Prema prvim vestima, objavljenim u zagrebačkom "Jutarnjem listu", a na osnovu izveštaja Kukove putničke agencije, na "Titaniku" je bilo 20 ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. U broju od 23. aprila 1912. godine list objavljuje telefonsku vest iz Londona da je među spasenima i Nikola Lulić, iako njegovo ime nije bilo na spisku putnika objavljenom u našoj štampi nekoliko dana ranije.

Parobrodska kompanija "Vajt star", kojoj je pripadao "Titanik", objavila je 9. maja 1912. godine "Putničku listu" sa konačnim popisom spasenih i poginulih putnika. Na toj listi bilo je 39 ljudi sa područja bivše Jugoslavije. Bili su to putnici treće klase koji su se ukrcali u lukama Sautempton i Šerbur.

Beogradska "Borba" je 50 godina kasnije (1962) donela celovit popis iseljenika sa prostora bivše Jugoslavije koji su stradali na "Titaniku": Barija, Manda, Luka, Grga Čačić, Balkić Cerin, Branko Dakić, Ragio Delić, Jovan Dimić, Josif Ećimović, Ignat Hendeković, Milan Karadžić, Todo Kekić, Nikola Lulić, Mirko Dika, Luka, Marko, Marija i Jeko Orešković, Osman Mara, Tomo i Mate Pocrnić, Jakov Pašić, Stjepan Pavlović, Matilda Petranec, Husein Sivić, Mile Smiljanić, Ivan Strilić, Ivan Markun, Ivan Bartuš, Ljudevit, Ivan i Bartul Čor, Stjepan Turčinović, Janko Vuk, Petar Čalić, Tošo Uzelac, svi ukrcani u Sautemptonu. Josip Draženović, Ivan Stanković, Ivan Jalševac, Franjo Karun, Ana Karun (dete), ukrcali su se u Šerburu.

Na brodu se nalazio i putnik M. Perušić, verovatno naš čovek. Takođe na brodu je bio i Ivan Sekalac iz Zagreba. Radio je na "Titaniku" kao ložač. U ovoj nesreći spasli su se samo Nikola Lulić, Osman Mara, Ivan Jaleševac, Franjo Karun, Ana Karun (dete) i ložač Ivan Sekalec.

O tragediji "Titanika" svedočio je dr Viktor Risikato, iz Rijeke, koji je bio u lekarskoj službi na brodu "Karpatija": "Te kobne noći nalazio sam se na "Karpatiji", koja je plovila za Evropu. Na brodu smo imali tri bolesnika i trebalo je stalno bdeti nad njima, što je iziskivalo mnogo napora. Tog 14. aprila bio sam umoran i u kabinu sam otišao prilično kasno i zaspao. Zapovednik Roston nije hteo odmah da me budi. Smatrao je da mi je potreban odmor jer me čekao veliki napor kada prihvatimo putnike sa "Titanika".

Kada su me probudili, u moju kabinu prvi je došao drugi oficir palube, zatim dva mlada lekara, koji su očekivali da im kažem šta da rade u ovakvoj situaciji. Odmah smo pripremili lekove, od brodskog ekonoma zatražili smo ćebad, koju je imao u rezervi. Odabrao sam desetak ljudi iz posade i upoznao ih s dužnošću bolničara, a u kuhinji smo naručili dve hiljade krepkih doručaka, dosta čaja i voćnih sokova. Teže povređene odmah smo odvojili i o njima su stalno brinuli bolničari. Najteže je bilo sa starijim ženama, koje su bile gotovo paralizovane od velikih napora i uzbuđenja. Već dva sata posle dolaska prvih brodolomnika imao sam jasnu predstavu: stotinjak ih je bilo u lošem stanju, a desetak među njima u veoma kritičnom.

Posle pregleda i smeštanja, započeo je još teži deo našeg posla - utvrđivanje njihovog identiteta. Zamislite kako je bilo teško pitati žene da li su udate, kako im se zove muž i gde se nalazi. Takav razgovor podsećao je unesrećene ljude na strašne prizore napuštanja ’Titanika’, koje su preživljavali pre nekoliko časova. Žene su dobijale teške nervne napade, dugo su očajnički plakale. Sećale su se svojih najmilijih, koji im više nikada neće stići. Neki brodolomci sa ’Titanika’ su spaseni smrti, ali ne i nervnih oboljenja. Rekao sam mladim lekarima da će znatan broj spasenih žena biti pod utiskom katastrofe celog života."

(Nastaviće se)