Zapovest kapetana Rostona

KADA je "Karpatija" napustila mesto katastrofe "Titanika" i s brodolomcima zaplovila put Njujorka, njen radio-telegrafista nije imao ni trenutka mira. Pozivale su ga radio stanice s kopna i sa desetak brodova. Kada im je saopšteno da je "Karpatija" preuzela sve preživele, pozivima nije bilo kraja. Kada je javio da će za nekoliko minuta objaviti imena spasenih brodolomaca - u etru je zavladala grobna tišina.

Taj spisak je sačinjen u ordinaciji dr Viktora Risikata. Radio-telegrafista "Karpatije" prikupio je svu snagu i počeo da emituje najstrašniji raport toga vremena. "Katastrofu Titanika preživelo je 705 osoba, poginulo ih je 1657...". Ponavljao je to nekoliko puta, znajući da tako strašan bilans ljudi neće odmah prihvatiti. Za njih je "Titanik" bio nepotopiv brod.

Dr Risikato je dalje svedočio: "Karpatija" je već drugi dan punom brzinom plovila prema Njujorku. Ložači puna dva dana nisu napuštali svoja mesta. Tako je bilo i s mašinskim osobljem. Ni mi drugi nismo ni jeli, ni pili, želeli smo da pomognemo nesrećnim ljudima, da ublažimo njihovu tragediju i što pre ih dopremimo do kopna. Znali smo da našu humanu misiju prati ceo svet i zato smo davali poslednji atom snage. Na umor niko nije mislio.

"Karpatija" je 18. aprila 1912. uplovila u njujoršku luku. Ceo Njujork je stao. Ljudi su hrlili na obalu, bez reči, sa očima punih suza. Sa našeg broda, činilo se kao da dolazimo u umrli grad. Na obali, jedan do drugog, poređano je bilo na stotine mrtvačkih sanduka. U Njujorku su verovali da "Karpatija", osim živih, dovozi i mrtve. Čim je bio spušten most s broda, na "Karpatiju" su pohrlili predstavnici vlasti, veliki broj lekara i pomoćnog osoblja. Njihova pomoć bila je dragocena kako bi se što pre najteži bolesnici prebacili do bolnica".

Zahvaljujući katastrofi "Titanika" u istoriju pomorstva ušao je i brod "Karpatija" čija je matična luka bila u Rijeci. Posadu "Karpatije" činili su i ljudi iz krajeva bivše Jugoslavije, uglavnom iz hrvatskog primorja i Istre.

Dragutin Margan i Josip Desanti bili su iz Senja. Pomagali su u spasavanju brodolomaca s "Titanika", brinuli se o odeći, prehrani, nezi i pružanju prve pomoći. Ova dvojica prekaljenih mornara često su se sećala tih uzbudljivih trenutaka. Pričali su: "Naš komandant Artur Roston, čim je saznao za tragediju "Titanika", okupio je oficire, mornare i obavestio nas o svemu i naredio da "Karpatija" zaplovi prema mestu nesreće. Idemo maksimalnom brzinom, govorio nam je kapetan Roston. U to vreme smo uglavnom plovili brzinom od 15 nautičkih milja. Posle njegove naredbe brzina se povećala na 18, a zatim na 19 milja, mada smo i sami bili u opasnosti zbog ledenih santi. Bili smo kao jedan, svi smo želeli da što pre stignemo na mesto nesreće i pomognemo ljudima koji su se nalazili na čamcima za spasavanje. Uspeli smo, negde oko četiri izjutra, da stignemo blizu mesta gde je "Titanik" potonuo...

Smanjili smo brzinu i sva posada je bila raspoređena oko ograde na brodu i budno motrila površinu mora i horizont ne bi li ugledali ljude na čamcima za spasavanje. Naš brod je stalno davao zvučne signale i onda smo ugledali prvi čamac. Unesrećeni ljudi, uglavnom žene i deca, pozdravljali su nas mahanjem ruku. Bili su srećni kada su nas ugledali. Znali su da dolazi kraj njihovog lutanja i smrzavanja na vodama Atlantika. Počelo je spasavanje. U improvizovanim korpama podizali smo na brod prvo decu, zatim žene i onda muškarce kojih je takođe bilo u prvom čamcu. Zatim su stizali i drugi čamci.

Čim bi neko od nesrećnih ljudi sa "Titanika" pristigao i bio podignut na "Karpatiju", odmah smo ga umotali u vunene pokrivače i odveli u brodski salon i zatim na pregled u lekarsku ordinaciju. Kada bi u salon ušao novi brodolomnik u njega su bile uprte oči svih prisutnih. Supruge, deca, sestre... zabrinuto su gledali na ulazna vrata nadajući se da će ugledati nekog svog. Malo ih je doživelo taj trenutak. Nikada nam nije bilo tako teško. Ti potresni prizori duboko su nam se urezali u sećanje. Gotovo da niko nije govorio, samo bi se povremeno čuo krik ili jecaj. Oči spasenih bile su prikovane za ulaz u brodski salon.

Glavni brodski lekar rekao nam je da najteže paćenike ne ostavljamo same, da uvek neko bude uz njih. Trudili smo se da im pomognemo. Zatim smo počeli lagano da ih masiramo. Trljali smo njihova promrzla tela, pojili ih toplim čajem i sokovima. Negde oko tri sata od dolaska prvih brodolomnika, prvi oficir prebrojavao je sve spasene i obavestio kapetana Artura Rostona da je "Karpatija" prihvatila 705 ljudi.

Za svoje herojsko delo posada "Karpatije je u Americi i Evropi dobila niz najviših priznanja i počasti. Njegovi mornari postali su nadaleko poznati i priznati. Na lični zahtev austrougarskog cara Franje Josifa, posadi "Karpatije" dodeljeno je najviše carsko priznanje - "Zlatna kruna". Primajući to priznanje, kapetan Roston je rekao da je ponosan što je kapetan broda sa tako hrabrom i dobrom posadom.

"Karpatija" je završila u vodama Atlantika, pogođena torpedom nemačke podmornice 17. jula 1918. godine.

(Nastaviće se)