Poslednji zvuk sirene

DRAMATIČNA potraga za putnicima sa "Titanika" i njihovo spasavanje opisani su u sećanjima Josipa Desantija i Dragutina Margana, koji su brinuli o odeći, prehrani i nezi, te pružanju prve pomoći putnicima koje je pronašla "Karpatija". Evo nastavka priče tih prekaljenih mornara:

"... Jutro je uveliko bilo odmaklo kada smo počeli pripreme za povratak. Iako smo znali da više nema preživelih, brodska sirena je i dalje davala signale. Poslednji, dugi, trostruki zvuk sirene stopio se s kricima ljudi na našem brodu. S velikim naporom smo sprečili nekoliko žena koje su u očajanju pokušale da skoče u more i tamo podele sudbinu svojih muževa, očeva ili dece. Naš brod je zaplovio prema Njujorku.

"Još na početku spasavanja nesrećnika sa 'Titanika', nas dvojica smo gledali ima li među njima naših ljudi, i bili smo veoma srećni kada smo upravo mi prihvatili dvojicu. Lako smo ih prepoznali: obojica jaki, očeličeni teškim životom u domovini, pomagali su sa nama onima kojima je bilo najteže. Primili smo ih kao najrođenije i obezbedili im sve što su poželeli, a oni su nam stalno zahvaljivali. Govorili su da će u Americi naći neki posao i da će slati pomoć u domovinu.

"Kasnije smo pronašli i jednu ženu iz Bjelovara, kojoj smo, takođe, poklonili veliku pažnju. Bila je vrlo prisebna i razborita. Tokom povratka u Njujork, nas dvojica smo nekoliko puta obišli brodolomnike i pitali ih na našem jeziku da li ima još neko iz naših krajeva, ali se niko nije odazvao."

U posadi "Karpatije" bio je i 21-godišnji Mate Peršić iz Labina. Radio je kao prvi konobar, a kasnije je kao rudar dočekao penziju i živeo u rodnom Labinu. Na "Karpatiji" je plovio do početka Prvog svetskog rata, kad je mobilisan.

Osim naših mornara, na "Karpatiji" je bilo i naših putnika. Jedna od njih je Marija Alijuš, kasnije udata Bartovski, učiteljica koja je službovala u Krndiji kod Đakova, Adžamovcima i Našicama. U Ameriku je otputovala u decembru 1911, u posetu rodbini u Filadelfiju. Prilikom neočekivanog povratka u Njujork, sa broda se razglednicom sa slikom "Karpatije", javila kući.

Na razglednici Marija piše: "Dragi moji! Zbog brodoloma 'Titanika' vraćam se u Njujork. Bili smo već četiri dana na putu. U noći od 14. do 15. aprila dogodio se brodolom najvećeg i najmodernijeg svetskog broda 'Titanik'. Utopilo se blizu 2.000 ljudi, spasli smo oko 700, brojevi se još tačno ne znaju. Bićemo večeras u Njujorku. Grozna nesreća. Brod je naletio na santu leda, a led je brod raskolio na dva dela. Od pet brodova, mi smo prvi stigli na mesto nesreće. Brod je već bio potonuo, ali je 17 čamaca plovilo nama u susret. Bili smo 60 milja udaljeni od mesta nesreće. Voli vas majčica. Valjda ćemo 8. ili 10. maja biti u Trstu, gde ćemo se iskrcati."

Marija Alijuš Bartovski negovala je i brinula se o putnicima sa "Titanika" do dolaska u Njujork. Sećala se tog uzbudljivog putovanja preko Atlantika i potresnih scena prilikom spasavanja preživelih, o čemu je vodila dnevnik. Kada su 1932. povodom 20 godina nesreće "Titanika" deljene spomen-medalje preživelima i spasiocima, takvo priznanje dodeljeno je i osječkoj građanki, učiteljici Mariji Alijuš Bartovski.

Prema sećanju zapovednika "Karpatije" Rostona, poslednji spaseni putnici bili su sa čamca broj 12, koji je bio udaljen više stotina metara od spasilaca. Na čamcu je bilo oko 75 ljudi, uglavnom žena i dece. Voda je već počela da prodire u čamac. Duvao je vetar, more se diglo; posada "Karpatije" gledala je sa strahom prvog oficira Lightolera kako manevriše da bi čamac doveo do broda koji će ga zaštititi od vetra. S mukom je to uspeo, pa su u 8.30 poslednji brodolomnici iz čamca bili na sigurnom.

Dva minuta pošto je okean prekrio "Titanik", velika olupina se našla u zoni večnog mraka, na 1.000 metara dubine. Brod je nastavio dalje da tone i zaustavio se na dnu, na dubini većoj od 4.000 metara. Na toj dubini temperatura vode je oko četiri stepena velzijusa, a pritisak 400 atmosfera! Olupina "Titanika" postala je večna grobnica brojnih putnika i članova posade, oko 1.000 ljudi iz dvadesetak zemalja. Prvo putovanje "Titanika" trajalo je tačno četiri dana, 14 sati i sedam minuta.

ZALIV PUN UTOPLjENIKA

BROD "Kalifornija" je sa zakašnjenjem došao na mesto nesreće. U jednom trenutku bio je blizu "Karpatije", tako da je bilo moguće međusobno komuniciranje rukama. Kapetan "Kalifornije" je pitao šta se dogodilo. Sa "Karpatije" su im ispričali o nesreći, a kapetan Roston im je poručio: "Odvodim žive u Njujork. Ostanite i izvadite leševe."

Posada "Kalifornije" nije pronašla nijedan leš! Možda se nije potrudila, a moguće je da su bili negde u ledenom polju gde brodovi nisu smeli da se kreću. U stvari, na stotine tela plutalo je po vodi. Nedelju kasnije, u zalivu Strim, stručnjak za kablove Mek Kej Benet pronašao je 306 tela. Izdaleka su podsećala na veliko jato galebova. Vertikalno su lebdela u vodi. Bio je potreban ceo dan da bi leševi bili izneti na brod.

(Nastaviće se)