Zla slutnja Ivanova!

KRCATI parobrodi napuštali su evropske luke i odvozili preko Atlantika jeftinu radnu snagu u "obećanu" zemlju. Početak je 20. veka: mladići u posavskim selima sanjaju Ameriku. Mato Jaleševac je već dosanjao svoj san, on već uveliko radi i otuda šalje ponešto novca. U porodici Andrije Jaleševca u Topolovcu sve češće se priča kako bi i najstariji sin Ivan trebalo da krene preko Atlantika.

Ivanu je te 1912. bilo 29 godina. Od osamnaeste je bio u vojsci kao aktivni konjički podoficir. Oženjen je Katarinom Tubić iz Kutjeva. Dete je na putu! Ivan stalno razmišlja kako bi bilo lepo pomoći roditeljima da na noge podignu ostalu braću i sestre. Kada je saznao da dvojica momaka iz obližnjih sela putuju preko okeana, više nije bilo dileme. "Odlazim" - rekao je roditeljima.

PoČetkom aprila 1912. krenuli su Ivan Jaleševac, Ivan Stanković i Jozo Draženović prema Šerburu, u Francuskoj, gde će se ukrcati na najveći, najlepši i najsigurniji brod na svetu. Putujući vozom do Šerbura, slušali su da "Titanik" ne može da potone. Na brodu je bilo više ljudi sa prostora bivše Jugoslavije, a Ivan je jedan od retkih koji su se spasili. O svom putu u Ameriku, Jaleševac je ostavio kraći dnevnik u koji je zapisao:

"... Stanković, Draženović i ja stigli smo u Šerbur 10. aprila 1912. godine. Tokom celog dana lutao sam ulicama i razmišljao o mojoj Posavini, porodici koja me ispratila u dalek svet sa nadom da ću u Americi, na teškom radu, zaraditi i za sebe i za njih i tako im olakšati život. Najviše me brine što odlazim u nepoznat svet, hvata me strah jer ne znam šta me tamo čeka i da li ću pronaći brata Matu, koji je pre mene otišao u pečalbu. Razgovor sa Stankovićem i Draženovićem olakšava mi breme tuđine.

U luci Šerbur danas je mnogo sveta, neobično je živo, osećam da se nešto značajno zbiva. Ja još nikada nisam video more, ni veliki brod, tek one male parobrode koji plove Savom kroz moje selo. Pogled mi u jednom trenutku osta prikovan za neku divnu grdosiju što se odmara na plavoj površini. "Titanik"! To je, dakle, taj brod o kome pišu sve novine i o kome nam je Stanković s ushićenjem pričao dok smo vozom putovali preko Švajcarske do Šerbura.

Pogled mi i dalje stoji na toj grdosiji, rekoh onako tiho za sebe: Neka ti je srećno veliki brode. I meni s tobom koji ću u tvojoj utrobi provesti dane uz parče mog posavskog hleba i sira. Posmatram moje drugove, oni veseli, spokojni, smeše se, ni sam ne znam kome, da li mome strahu, onoj buki i vrevi oko nas? Pogledah još jednom taj veliki brod i rekoh mu glasno: "Mili brate, samo me živa i zdrava prevezi i ja ću s ponosom o tebi pričati."

Već smo tu, blizu broda u koji se ukrcavaju poslednji putnici. Kontrolor nam zatraži isprave i sumnjičavo odmeri od glave do naših seoskih opanaka. Ne boj se mornaru, mi smo to - ja Ivan Jaleševac iz sela Topolovac, a ova dvojica, to su moji prijatelji Ivan Stanković iz Galdova i Jozo Draženović iz Hrastelinca. Ne brini mornaru, imaćeš u nama dobre putnike. Ne gledaj na moje opanke, ne upoređuj ih sa lakiranim cipelama ove gospode što prođe pre nas. Znaj da su ovi opanci poklon moje mlade žene, koja me suzama ispratila na ovaj put.

Na brodu je za mene sve nestvarno: u prvoj klasi gospoda, na damama blistaju dijamanti i zlatni nakit, sve milioner do milionera. Oni su krenuli sa svojim ženama, neki i sa decom, na provod. Njih ne more brige običnih ljudi koji će dole u trećoj klasi, u teretnom delu broda, tumarati čekajući susret sa nepoznatom zemljom. U drugoj klasi je mnogo sveta, poslovnog, ali i onog običnog koji ima sasvim pristojan život.

Na palubi sviraju orkestri, sve razdragano, marame i kape, lepršaju šaljući poslednje pozdrave. Mi stojimo i gledamo. Naše su misli daleko, hiljade kilometara, naši pozdravi odlaze u pitoma sela slavonska. Neka teskoba se uvlači u naša srca. Nije nam lako otići u nepoznato. "Titanik" sve brže odmiče od obale, Stanković zagledan u tamno more reče: "Drugovi, neka zla slutnja me obuzima, čini mi se da više nikada nećemo videti kopno!"

Prve vesti o katastrofi "Titanika" unele su nemir u porodicu Andrije i Marije Jaleševac. Zabrinuti roditelji su se pitali: šta je sa našim najstarijim sinom? Je li Ivan bio na tom nesrećnom parobrodu. U selu su s nestrpljenjem čekali novine koje bi neko doneo iz Siska. Dani su prolazili, a zatim se pojaviše prva imena postradalih, među njima i imena Ivana Jaleševca, Ivana Stankovića i Joze Draženovića. Više niko nije sumnjao u tragediju koja ih je snašla. Ali, neka skrivena nada tinja...

Vesti o brodolomu "Titanika" i stradanju putnika svakodnevno su se smenjivale, ali se nije pominjalo da je Ivan živ. Dani prolaze, a tuga u Topolovcu ne prestaje. Tih teških dana za porodicu Jaleševac, nerado se sećala najmlađa Ivanova sestra - Ljubica: "Za Ivanom smo plakali i tugovali. Nismo se mogli pomiriti s mišlju da ga nema, da zauvek leži negde na dnu tog strašnog mora. I onda kao u čudu - dogodilo se nešto što smo svi želeli i u šta smo se potajno nadali. Bio je lep, pravi letnji dan. Prašnjavom cestom od Siska stigla je kočija i u njoj kao priviđenje, naš Ivan. Bez najave, kao grom iz vedra neba. Opet smo plakali, sada od velike radosti. Sjatilo se selo, svi su želeli da vide Ivana, da ga nešto upitaju, da se uvere da je zaista živ..."

KAO NA SEOSKOM VAŠARU

LAGANO smo se uputili prema palubi treće klase, nemo posmatrajući masu raznolikog sveta u pristaništu, zapisao je Ivan Jaleševac. Na brodu je kao na mom seoskom vašaru. Ljudi prolaze, dovikuju, čuju se razni jezici, razumem tek poneku nemačku reč koju sam naučio u vojsci. Nekoliko trenutaka kasnije, kroz luku se muklo prolomi pisak brodske sirene. Neki drhtaj prođe grdosijom i "Titanik" polako krenu.

(Nastaviće se)