Bože, tebi smo bliži

IVAN Jalševac i njegova dva prijatelja plove već treći dan. Na brodu je veselo, muzika trešti, gospoda iz prve klase zabavlja se kako to samo ona zna i ume. Brod plovi mirno, a za pečalbare iz trećeg razreda tu nema naročitih događaja. Trojica mladih ljudi iz posavskih sela razgledali su brod i njegova čuda i sada vreme provode u razgovoru, najviše o rodbini, o onom što ih čeka u Americi.

Osvanuo je 14. april obasjan suncem, bez ikakvih loših predskazanja. „Titanik“ grabi napred, vreme lagano teče.

Velika rumena kugla na horizontu šalje poslednji pozdrav posadi broda i putnicima koji će ući u istoriju kao prvi i poslednji što su se vozili na najvećem brodu onog vremena. Stotine svetiljki obasjalo je grdosiju koja podseća na ploveći dvorac. Muzika je neumorno svirala, pilo se i plesalo, milionerska klasa živela je u punom sjaju. Trojica mladih ljudi iz Posavine, vidno umorni, u 22 časa napustili su palubu i otišli u svoju zajedničku kabinu na počinak.

Tek što su zaspali, probudi ih snažan udarac i u trenu su bili na podu. Napola goli, pojurili su na palubu, a tamo ih je dočekao haos. Ljudi kao bez glave jure, prepliću se, mlado i staro, u odeći ili bez nje, onako kako ih je zatekao taj snažni udar. Svi trče na palubu, a tamo ih ne puštaju. Zapovednik broda je odlučio: mogu proći samo žene i deca! U svom dnevniku Ivan Jalševac beleži:

„... Neizdrživo je, a ipak znam da treba zadržati mir, treba obuzdati paniku. Znam da brod tone, sada više nema dileme, već se počeo naginjati. Više nam nema spasa! Bez reči se nas trojica vratismo u kabinu u kojoj je voda već do kolena. Izađosmo ponovo na palubu i Stanković mi pruži cigaretu. Seli smo u ugao palube našeg trećeg razreda, pušili i u jednom trenutku spontano zapevasmo: ’Oj, Savice, tija vodo ladna’.

„Odjednom odjeknuše kroz noć revolverski hici. Potrčasmo u njihovom pravcu, dolazili su sa čamca za spasavanje. Ponovo se čuju pucnji, a potom jedan snažan glas nadjača viku. ’Muškarci natrag, najpre žene i deca. Ne poslušate li, sve ćemo vas pobiti!’ Ne skrivajući suze, izljubismo se i zagrlismo. Sva trojica utrčasmo u gomilu, još koji trenutak video sam Stankovića i Draženovića, a zatim nas je masa rastavila. Više nikada se nismo videli!

„Razmišljam o izlazu iz tragične situacije. Kako izaći na gornju palubu? Opazih u jednom trenutku ljude kako se provlače kroz neku cev, penjući se prema gornjoj palubi. Odlučim da i ja pođem tim putem. Provukoh se s mukom kroz tu cev i tako sam dospeo na gornju palubu. Tu sam tek video da ’Titanik’ sigurno tone, prednji kraj mu se spuštao i tonuo u more, dok se zadnji lagano dizao u vazduh. Koliko će još izdržati? Možda pola časa, možda samo nekoliko minuta. Narod stoji kao ukopan. Muzika svira ’Tebi smo bliže, Bože moj!’.

„U moru oko broda vidim siluete čamaca i u tom trenutku osetih neku nadu. Znao sam da se mogu spasti ako brzo stignem do njih. Guram se prema ivici broda i stižem do kraja palube, do ograde. Ne časeći, bacih se u more, zapljusnu me hladna voda, ali hladnoću nisam osećao. Izronih na površinu, ogledam se, tražim čamac. Evo jednog tu do mene. Plivam do njega, hvatam se za ivicu i zatim me primiše i uvukoše unutra. Ležim trenutak, hvatam vazduh i osećam: spasen sam!

„U čamcu su samo žene i deca, svi plaču, svako od njih ostavio je nekog svog na brodu. Tu su i trojica mornara. Daju mi veslo i ja, kao četvrti, veslam iz sve snage. Veslamo, a čini mi se da stojimo u mestu. Odjednom se začu neki tresak, eksplozija, šta li... Hiljadu krikova prolama se kroz vazduh. ’Titanik’ je nestao. Odjednom se sve utiša. Mukla tišina zavladala je na trenutak.

„U sablasnoj noći ostali smo sami, okruženi santama i mrtvima što plutaju oko nas. Vidim ispred nas još jedan čamac onih što su se spasli. Razmišljam u sebi: da li smo se stvarno spasli? Hoće li nas pronaći neki brod, ili ćemo danima lutati, gladni, prozebli, iznemogli i svi završiti u dubinama jezivog okeana. Žene i deca već su napola promrzli. Jezivo je hladno. Ja i dalje naporno veslam i sam ne znam odakle mi tolika snaga. Zora se još ne nazire. Ne znam ni gde smo, ni koliko je sati prošlo. Šta će biti sa nama?

„Konačno sviće jutro. I magla se digla. Pogledah u daljinu i ne mogu da verujem - vidim nejasne konture broda. Zaveslali smo još većom snagom prema njemu. Za koji tren brod se jasno vidi. Bila je to „Karpatija“. Naš čamac je poslednji stigao do nje. Ostali su već bili na brodu, spaseni. Sada smo, konačno, i mi u sigurnim rukama. Užasna tragedija ‘Titanika’ za mene se srećno završila...“

BRATA NIJE PRONAŠAO

IVAN Jalševac je stigao u Ameriku. U luci je bilo mnogo sveta, svi su se tiskali da vide spasene ljude i da im požele dobrodošlicu. Ivan se pitao: šta ću ja sada u toj Americi? Ivana Stankovića, koji ga je poveo u Ameriku, više nema, adresa brata Mate koji ga je očekivao u Americi ostala je na „Titaniku“. Jednoga dana došla je po njega jedna bogata Čehinja i odvezla ga kući. Lepo ga je obukla i pomogla mu. U međuvremenu je u Njujork došao njegov brat Mato da ga dočeka, ali se nisu našli. Odlučio je da se vrati kući i seo na francuski parobrod. Plašio se mora, ali želja za povratak u rodni kraj bila je jača, i Ivan je srećno stigao kući.

(Nastaviće se)