Svedoci paklene noći

OD oko 700 ljudi koji su preživeli onu stravičnu aprilsku noć 1912. ostalo ih je tridesetak. Oni su osnovali klub i redovno se sastaju, pisale su novine 1973. godine. To su poslednji svedoci tragedije "Titanika", najvećeg i najlepšeg broda onog vremena. Među tih 700 srećnika koji će umesto dna okeana ugledati njujoršku luku bila je i 19-godišnja Margaret O'Nil, koja je 1975. na jednom od komemorativnih banketa već bila vesela bakica od 82 godine. Sećajući se te (ne)stvarne aprilske noći iz 1912, ponovila je reči jednog poslužitelja koji je zakucao na vrata njene kabine:

"Sve je u redu, samo smo dodirnuli ledenu santu!" Sedamdeset pete prošlog veka sve bilo je isto kao one večeri pre mnogo godina. Veselje i jelovnik: čorba, pečena ćurka, grašak, krompirići, sladoled, kolači, kafa i šampanjac...

"Tada sam išla u Ameriku kod svog brata, pošto naša porodica u Irskoj nije imala ni najosnovnije za život. Bila sam oduševljena", pričala je Margaret.

U njenom društvu je jedna druga dama, 91-godišnja udovica posle tri braka, Edvina Mekenzi. "I ja sam bila oduševljena - pričala je gospođa Makenzi. - Trebalo je da otputujem jednim drugim brodom, "Olimpikom", 13. aprila, ali bila sam sujeverna. Rekla sam da broj 13 donosi nesreću, pa sam odlučila da krenem "Titanikom".

Mnogi od 1.316 putnika koji su se prvi ukrcali na "Titanik", bili su takođe uzbuđeni dok se javljala zora, te srede 10. aprila 1912. nad engleskom lukom Sautempton. To je bilo prvo redovno putovanje ovog prekookeanskog džina. Nazvano je događajem stoleća i po svemu je izgledalo da će tako biti.

Prvi dan putovanja, 10. april prošao je u slavlju i igrankama. U četvrtak, 11. aprila "Titanik" je stigao u Kvinstaun. Priređen mu je trijumfalan doček, dok su neki mornari bili uvereni da nešto nije kako treba na tom brodu. Krišom su otišli. Niko nije znao da je brodska radio-antena visoka 60 metara, bila pokvarena i jedva popravljena.

Kapetan Smit, po naređenju jednog od vlasnika kompanije, bezglavo je jurio brodom i stalno povećavao brzinu, ne znajući da ga čekaju ledene sante. Jedna od njih odvešće ga u zagrljaj smrti. Tako će u tamnici okeana zauvek okončati mit o "plovećem dvorcu".

Gospođa Margaret O'Nil se sećala tog 14. aprila. "Bio je veoma lep dan, ali odmah posle podne temperatura je pala i počele su sa drugih brodova da stižu uznemiravajuće vesti, o ledenim santama. Na žalost, niko na to nije obraćao pažnju.

Posle večere sam igrala dva sata, a zatim sam se vratila u svoju kabinu. Još imam kartu koju je moj brat platio 34 dolara. Sa mnom je bilo još šest devojaka. Jednoj je bilo muka, pa sam joj skuvala čaj. Najzad smo zaspale. Odjednom me probudio strašan udarac. Pola časa posle ponoći dat je signal za uzbunu. Nastala je panika...

Pravim čudom uspela sam da dođem do jednog čamca. Dok sam se udaljavala gledala sam kako brod tone, dok su se muškarci koji su ostali na palubi, da bi pustili žene i decu u čamce, bacali očajnički u more. Odjeknule su dve eksplozije i onda je "Titanik" nestao s površine. Bilo je 2.20. Noć je bila puna zvezda. Po moru su plivala osakaćena tela, bilo je prevrnutih čamaca..."

Edvina Mekenzi ni sama ne zna kako se spasila:

"Našla sam se na jednom čamcu. Izgledalo je kao da plovimo kroz more mrtvih. Mislim da je više ljudi umrlo od hladne vode, nego što se podavilo. Ne sećam se da je jedan orkestar svirao do kraja. U toj panici i haosu i teško se setiti kako se to sve dogodilo.

Kada je već svitalo u pomoć nam je stigla "Karpatija". Prihvatila je 700 preživelih. Žrtava je bilo 1.500"!

Tragedija "Titanika" je tema o kojoj se priča evo već sto godina i pričaće se i narednih sto! Osim brojnih knjiga, televizijskih i filmskih ekranizacija, za "Titanik" su se zainteresovale i brojne ekspedicije koje su želele da pronađu potonuli brod. Nije bilo lako spustiti se na tako veliku dubinu i tragati. Ne samo da je na tim dubinama pritisak ogroman, već su moguće i brojne nepredvidive prepreke u reljefu pod morem.

Istraživanja u velikim dubinama, od 1963. godine praćena su brojnim pomorskim katastrofama. Prva je tražeći "Titanik" potonula američka nuklearna podmornica "Trešer", 400 kilometara daleko od Kejp Koda, izjutra 10. aprila 1963. godine. "Atlantis II", istraživački brod Okeanografskog instituta Vuds hol, pokušao je da napravi fotografije: spušten je jedan aparat od 250 kg na dubinu od 2.500 metara. Dobijene su fotografije zgužvanog metala, iščupanih električnih kablova i jedne otvorene knjige.

(Nastaviće se)