Led ili savršen zločin

NI 100 godina od najveće pomorske katastrofe ne znamo šta se zaista dogodilo u noći 14/15. aprila 1912, odnosno šta je uzrok propasti "Titanika", najvećeg i najmodernijeg broda toga vremena.

Iskazi preživelih brodolomaca neposredno posle tragedije, ali i onih davanih narednih godina i decenija, bitno su se razlikovali jedan od drugog. Svako je na svoj način doživeo tu nesrećnu noć o kojoj su napisane mnogobrojne knjige, feljtoni, snimljeni filmovi i TV serije. Iskazi preživelih nabijeni su snažnim emocijama i obojeni ličnom dramom.

I posle svih svedočenja, te novih saznanja do kojih se došlo istraživanjem, sasvim je izvesno da "Titanik" nije potonuo onako kako je to prikazao reditelj filma Džejms Kameron u svom filmu o najvećoj pomorskoj nesreći. Nova istraživanja i analize otvaraju pitanje: da li je tragedija "Titanika" bila nesrećan slučaj ili sabotaža?

Dugo se mislilo da je brod prepukao na dva dela, pri čemu su se odvojili samo pramac i krma, kao što je to prikazao Kameron u svom filmu. U avgustu 2005. istraživači su otkrili, pola kilometra dalje od krme i pramca, delove korita - dva dobro očuvana dela dužine 12 i 27 metara koji su nekada činili celinu. Zanimljivo je istaći da je na delu korita u blizini kotlarnice, uočljivo veliko oštećenje koje je nastalo verovatno od eksplozije. Tako je otkriveno da se brod raspao u tri konstrukcione celine. Prvo se odvojilo korito broda, a zatim je došlo do razdvajanja krme i pramca. Odvojena i oštećena krma bez korita mogla je da pluta na vodi pet minuta, a ne od 15 do 20, kako se ranije mislilo i kako je na filmu prikazano. Krma je bila prepuna ljudi čija je agonija trajala mnogo kraće.

Čitav brod je posle pucanja čeličnog korita mogao potonuti za dvadesetak minuta.

Zabeležene su protivrečne izjave putnika o tome kako je izgledao sudar sa ledenim bregom.

- Tim izjavama mediji se nisu ozbiljnije bavili. Takođe, naprsnuće i potonuće „Titanika“ nikada nije bilo tačno odslikano - tvrdi istoričar Parks Stivenson.

U to vreme, kao i danas, moćne američke medije kontrolisali su korporativni trustovi na čijem je čelu međunarodni bankarski kartel. Upravo oni na koje je danas pala sumnja da su potopili "Titanik" zbog svog interesa. Postoji sumnja da je brod potonuo zbog jake eksplozije u skladištu uglja ili zbog namernog konstrukcionog propusta, pa je od početka bio predodređen za samo jedno putovanje.

Mnoge kontroverze prate tragediju "Titanika", pa tako nikada nije tačno utvrđeno ni koliko je bilo putnika na brodu, ni koliko ih je nastradalo, ni koliko njih je preživelo. Zašto na brodu nije bilo dovoljno čamaca i zašto su čamci bili gotovo poluprazni? Zašto brod nije imao durbin za osmatranje, a imao je pet klavira!

Podsetimo da je još 1898. Morgan Robertson smislio gotovo identičnu priču o potonuću "Titana". Ta njegova priča će se u potpunosti ostvariti 14 godina kasnije! Prema tome, ideja za savršen zločin je već 1898. bila u formi scenarija. Trebalo je samo izgraditi dekor (veliki prekookeanski brod), smestiti ljude na brod i režirati predstavu koju će izvesti kontrolisani ljudi i kontrolisani mediji i koja će se odigrati u stvarnosti. Međunarodni bankarski kartel imao je sve to.

Postavlja se logično pitanje: gde je motiv za zločin? Kada su u pitanju bankari, motiv je uvek - novac.

Početkom 20. veka trojica najbogatijih ljudi u SAD i svetu bili su Džon Džejkob Astor, Izador Štraus i Benjamin Gugenhajm. Sva trojica su nastradala u brodolomu "Titanika". Astor je bio najbogatiji čovek sveta, čija se imovina procenjivala na tadašnjih 500 miliona dolara! Njegov pradeda se obogatio trgovinom krznima. Astori su bili najuticajnija dinastija u Americi. Džon Džejkob Astor je obilato finansirao američku vojsku i važio je za velikog američkog patriotu.

Izador Štraus je bio vlasnik robnih kuća, a Benjamin Gugenhajm naslednik više rudnika zlata, srebra i bakra. Ova trojica bogatih ljudi suprotstavljala su se formiranju američkih federalnih rezervi koje su imale ulogu zvanične američke centralne banke. Posle tragedije "Titanika", odnosno pogibije Astora, Gugenhajma i Štrausa, međunarodni bankari su imali čistiji put do svog cilja.

Prema analizi koju je napravio Dag Jurči, glavnu ulogu u potapanju "Titanika" imao je zapovednik broda Edvard Smit. Belfast je većinom protestantski grad i jezuiti su ih mrzeli, pa je sasvim moguće da je brod građen s namerom da bude potopljen. Jurči tvrdi da je kapetan broda Smit bio jezuita, odnosno "sveštenik" u civilu, a strogo prikriven način rada jezuita najveća je nepoznanica.

Ko je u slučaju Edvarda Smita bio čovek čijoj volji i naredbi je on morao da se podredi i to čak plati životom? To je otac Fransis Brauni, najmoćniji jezuita u Irskoj, koji je u trenutku isplovljavanja "Titanika" iz Sautemptona bio na njemu. On je u Kvinstaunu napustio brod koji će tri dana kasnije doživeti katastrofu. Pre nego što je izašao sa broda, napravio je seriju odličnih snimaka, koji će odmah posle nesreće osvanuti na naslovnim stranama velikih svetskih listova.

(Kraj)