Silom na ugarsku kapiju

SVESTAN teškoća koje nosi pohod na Istok, usled teškog terena s jedne, i naročitih problema koje je sa sobom nosilo ratovanje protiv muslimana šiita, a ne sunita što su bili Osmanlije, Sulejman se, pri odabiru cilja za svoj prvi ratnički pohod, okreće onima koje su muslimanski vladari smatrali "prirodnim" neprijateljima - hrišćanima u Evropi.

Moćna ordija napustila je prestonicu i zaputila se ka evropskim provincijama Carstva sredinom maja 1521. godine. Samo nekolicina najodanijih sultanovih saradnika znala je za konačni cilj pohoda - osvajanje Beograda, "kapije Ugarske".

HroniČari su zabeležili da se Sulejman, još kao mladić koji stiče znanja iz istorije sveta, zarekao da će povesti svoju vojsku na "Beograd, Rodos, Maltu i Jajce", što su mu njegovi preci ostavili u amanet. Prva osmanska opsada Beograda odvijala se 1440. godine, nakon prvog pada Despotovine Srbije (1439), dok je drugi put pod zidinama Beograda poklekla vojska moćnog vladara Mehmeda II Osvajača (1456). Sulejman je bio na putu da ostvari cilj nedostižan njegovim prethodnicima.

Nije poznat tačan broj vojnika u osmanskoj vojsci koja se otisnula put Beograda. Neki izvori pominju 200.000, ali je taj broj svakako preteran. Čini se da su procene iz mletačkih izveštaja, koje govore o 30.000 vojnika i još 70.000 neregularnih jedinica (zaduženih za pljačku, razaranja, pustošenja, ali i poslove poput teglenja i održavanja topova, čišćenje puteva i izgradnje mostova, potkopavanje bedema, brige oko provijanta, itd.), najpribližniji stvarnom stanju. Ostalo je zabeleženo i da je epidemija koja je zavladala u osmanskom logoru uzela svoj danak, te da je broj na kraju bio i nešto manji. Kopnenu vojsku, regrutovanu iz svih provincija Carstva, pratilo je i 40 brodova koji su preko Bosfora i Crnog Mora uplovili u Dunav.

SvedoČanstva savremenika govore da se činilo kako se sultanu nikud ne žuri. Jahao je polako, sa čestim prekidima radi odmora i lova, kao da je u mislima bio negde daleko. Verovatno je u tim trenucima još smišljao odgovarajući plan napada. Brižljivo je vođen i dnevnik, kao da sultan Sulejman nije želeo da prepusti zaboravu ni najsitniji detalj svog prvog pohoda. Pomenuti dnevnik je odoleo vekovima i danas predstavlja dragoceno svedočanstvo o padu Beograda.

Bilo je potrebno gotovo mesec dana da moćna osmanska vojska stigne do Sofijskog polja. Tu su se već mogli nazreti prvi obrisi taktike kojoj je Sulejman rešio da pribegne radi ostvarenja svog glavnog cilja. Još ranije je upućena prethodnica od dva odreda akindžija, čiji je zadatak bio da svojim brzim upadima pripreme teren za osvajanje. Jedan odred je krenuo put Vlaške, odakle su upadali na teritoriju Erdelja, dok je drugi imao zadatak da pustoši po Sremu.

UnutraŠnja situacija u Ugarskoj bila je tada veoma teška. Usled nesloge velikaša, gde je najžešću opoziciju mladom kralju Lajošu II predstavljao erdeljski vojvoda Jovan Zapolja, kao i nedostatka finansijskih sredstava, odbrana južnih granica bila je potpuno zapostavljena. Ni pomoći nije bilo niotkuda: car Svetog rimskog carstva Karlo V bio je zaokupljen protestantskim pokretom u Nemačkoj i ratom protiv Francuza u Italiji. Austrijski nadvojvoda Ferdinand bio je suviše slab da odbrani i sopstvenu zemlju, a papa Lav Dž zaokupljen kako potresima u Crkvi, tako i Italijanskim ratovima. Mlečani nisu bili voljni da se upuste u skup i neizvestan rat sa Osmanlijama. Jedino je bilo realno očekivati da poljski kralj Žigmund, stric Lajoša II, priskoči u pomoć Ugarskoj. Da bi tu nameru osujetio, Sulejman šalje protiv njega snažan odred Tatara.

Napredujući od Sofije prema Nišu, sultan je naredio rumelijskom beglerbegu Ahmed-paši da prvi krene sa svojom vojskom. Njegov cilj bio je grad Šabac (Zaslon), koji su Osmanlije osvojile u pohodu 1459, da bi ga ugarski kralj Matija Korvin preoteo 1476. godine. Ubrzo zatim, hiljadu janjičara, na čelu sa smederevskim begom Husrevom poslato je da zauzmu Zemun, radi lakšeg pristupa Beogradu.

Još pet dana se nije znalo kuda će krenuti sam sultan s glavninom vojske. Početkom juna, u selu Ramaći, u Gruži, naredio je velikom veziru Piri Mehmed-paši da sa 20.000 konjanika i 50 topova pođe u opsadu Beograda, dok se on sam, s ostatkom trupa, uputio ka Šapcu. Nije putovao ni četiri dana, kad mu je 7. jula stigla vest: "Grad Bujirdelen (turski naziv za Šabac) je pao".

"Po zauzeću grada", čitamo u dnevniku Sulejmanovog pohoda, "sto nevernika na broju bili su hrana sjajnom maču". Kako navode ugarske hronike, više branilaca nije ni bilo. Ostala su sačuvana svedočanstva o njihovoj rešenosti da se ne predaju do poslednjeg čoveka, te su pre sopstvene pogibije ubili sedam stotina osmanskih vojnika. Sultan je u šabačku tvrđavu uveden kroz špalir glava poginulih branilaca, pobodenih na koplje.

Prvi cilj je tako ostvaren. Došao je red i na Beograd.

(Nastaviće se)