Konjušaru careva kći

SULEJMAN je imao petoricu sinova koji su preživeli rano detinjstvo: najstarijeg Mustafu, rođenog u Manisi, iz veze sa Čerkeskinjom Mahidevran, dok je sultan Zakonodavac tamo boravio kao namesnik, kao i četvoricu koje je rodila Hurem-sultanija - Mehmeda, Selima, Bajazita i Džihangira. Peti Huremin sin, princ Abdulah umro je kao dečak.

Princ Mustafa je po uhodanom dinastičkom običaju, čim je stekao godine za to, poslat kao namesnik u Manisu. Manisa je u osmanskoj tradiciji bila RELImesto koje su na upravu dobijali potencijalni prestolonaslednici, jer je bila najbliža prestonici. Princ Mustafa je bio obrazovan, inteligentan, vešt ratnik, omiljen među janičarima. Činilo se da je novi vladar Osmanlija izabran.

Ne može se pouzdano utvrditi kakvi su zaista bili Sulejmanovi planovi za budućnost njegovih sinova. Pojedini savremenici smatraju da je sultan bio naklonjeniji Mehmedu nego Mustafi, dok su drugi mišljenja da je Mustafa bio njegov miljenik.

Izvesno je da je Hurem-sultaniji bilo od prvorazrednog značaja da njen sin bude naslednik prestola. Njena netrpeljivost prema Ibrahim-paši najčešće se objašnjava podrškom koju je ovaj uvek pružao princu Mustafi.

Od Ibrahim-pašinog dolaska na mesto velikog vezira (1523), car je pored njega držao još dvojicu vezira. U jesen 1539. na Porti se ponovo pojavio četvrti vezir. Bio je to Rustem-paša Opuković koji je po narodnosti bio Srbin iz sela Butmira kraj Sarajeva. Najpre je bio carski konjušar, a zatim je zadobio naklonost dvorskih krugova. Jedno vreme je bio namesnik u Dijarbekiru, da bi se u prestonicu vratio kao četvrti vezir. Istovremeno kad i vezir, paša je postao i carski zet, jer mu je sultan dao za ženu svoju jedinu ćerku, mezimicu Mihrimah (Sunčani mesec). Venčanje je objavljeno za vreme velike svetkovine koja je priređena u Carigradu povodom sunećenja prinčeva Bajazita i Džihangira. Rustem je poznat i po tome što je bio omrznut i kao čovek i kao državnik.

Kada je za službu u provinciji stasao i prestolonaslednik Mehmed, on dobija na upravu Manisu, dok Mustafa biva poslat u Amasiju, što se smatralo sigurnim znakom da je Mehmed predodređen za prestolonaslednika. Međutim, Mehmed ubrzo umire (1543), čime se zaoštrava, u početku tiha i zakulisna, borba za presto.

Od te turobne jeseni Sulejman se sve više povlačio i dugo samovao, a kad bi se pojavio među vezirima najčešće je ćutao. Na ratišta nije izlazio pet godina, mirovne pregovore je pratio preko volje, kako ne bi nastala kakva veća šteta. Hurem-sultanija se prva pribrala, jer je imala još tri sina (Selima, Bajazita i Džihangira), a njena najveća nada postao je Rustem-paša, pogrdno nazvan Damad (zet). I pored svih ružnih stvari koje su o njemu izrečene i s kojima je dočekan, paša je ipak pokazivao izvesne državničke sposobnosti, ali sve što je znao i umeo on je stavljao u službu sultanije Rokselane i njenih intriga.

Za Rustem-pašino vreme se obično vezivalo bujanje korupcije i rast uticaja haremskih žena na javne poslove u osmanskoj državi. Rustem-paša postaje veliki vezir carstva u martu 1544. godine.

Rokselana je počela da smišlja plan. Navela je Sulejmana da 1547. godine ponovo zarati sa Safavidima, kako bi njen zet Rustem pokazao svoje vojničke sposobnosti, a najstariji sin Selim vladarska svojstva dok bude zamenjivao oca u Carigradu. Car je dve godine uspešno ratovao, osvojivši trideset i jedan grad, razorio trinaest naseobina i sagradio dvadeset i osam tvrđava. Kada se decembra 1548. vratio, Rokselana se našla pred novom nevoljom, jer mu se nije mogla čuvstveno približiti, kao što je to ranije činila. Preostalo joj je jedino da pokrene vrtlog događaja i pokuša da predodredi njihov ishod. Da bi uništila princa Mustafu i oslobodila mesto sultana jednom od svojih sinova, sultanija je pripremala i čekala zgodnu priliku.

Od svog stupanja na presto 1521, pa do 1548. godine, Sulejman je jedanaest puta vodio ratne pohode, ali je sada sve češće popuštao pred sultanijinim molbama da ostane kod kuće i vođenje vojnih i državnih poslova prepusti zetu Rustemu.

PISMA HUREM SULTANIJE

DOK je Sulejman 1547-1548 godine boravio na istočnom ratištu, Hurem-sultanija mu stalno šalje pisma, u kojima se brine za njegovo zdravlje i moli ga da se što pre vrati u prestonicu. Na poleđini jednog od pisama, napisala je: "A posle, moja srećo, kojoj sam žrtvovala oba oka moja, vaš rob Rustem-paša je vaš rob, ne odbacujte ga od svog časnog pogleda. Moja srećo, ne radite ni po čijim rečima radi one vaše robinje Mihrimah, moja srećo, moj padišahu, radi vaše svete glave, za hatar meni, Tvojoj robinji, moj srećni padišahu".

GRAMZIVI PAŠA

Rustem-paŠa Opuković ostao je zapamćen kao omražen i gramziv čovek. Nakon njegove smrti, u zaostavištini je bilo: 1.700 robova, 2.900 konja, 1.106 kamila, 700.000 zlatnika, 5.000 kaftana, kao i bezbroj predmeta od zlata i srebra, kao i drago kamenje.

(Nastaviće se)