Sva vlast Mehmed-paši

SULTAN Sulejman Zakonodavac umire samo jedan dan pre zauzimanja Sigeta, u noći između 5. i 6. septembra 1566. godine. Veliki vezir, Mehmed-paša Sokolović čuvaće vest o smrti sultana u tajnosti narednih nekoliko dana, obmanjujući i najviše dostojanstvenike Carstva kako sultan, "nateklih nogu i bolestan", sedi kraj prozora u čadoru i posmatra sve šta se dešava. Čak su ispred čadora i vojna banda, mehteri, svirali svom padišahu u čast pobede pod Sigetom.

U vojsku se polako uvlačio nemir, osmanskim logorom počele su da se šire glasine. Moralo se brzo delovati. Objavivši da će "njegovo veličanstvo padišah" prisustvovati džumi (grupna muslimanska molitva petkom), ako do petka 13. septembra bude preuređena džamija, Sokolović je dobio još nekoliko dana da dobro pripremi teren za stupanje na presto novog sultana.

Pošto se Sulejman nije pojavio ni na džumi, stvari su počele da bivaju jasnije. Mehmed-paša je poverio tajnu nekolicini najbližih saradnika iz redova vezira, dok je glasnik upućen Selimu za neverovatnih osam dana stigao u Kutahiju, u daleku Anadoliju. Veziri su bili svesni da bi objavljivanje vesti o smrti sultana moglo da izazove janičarsku pobunu u stranoj zemlji. Stoga Sokolović uzima na sebe da "u ime sultana" razdeli janičarima bakšiš i poklone i umiri ih, da bi mesec i po dana posle osvajanja Sigeta 21. oktobra 1566, sa glavninom vojske krenuo prema Beogradu, kome se približavao i princ Selim. On će početkom novembra te godine upravo u Beogradu postati sultan Selim II.

Dešavanje pod Sigetom predstavlja samo uvod u blistavih 14 godina suštinske vladavine Mehmed-paše Sokolovića kao velikog vezira Osmanskog carstva, što je i najduži period koji je neki pojedinac proveo na toj funkciji. Mehmed-paša je bio stvarni vladar Osmanlija, čovek čije će ideje i umešnost obeležiti čitavu vladavinu Selima II, kao i prve godine vladavine njegovog sina i naslednika Murata III.

Mehmed-paŠa Sokolović, rođen kao Bajica (Bajo), potomak je sitne srpske vlasteoske porodice iz istočne Bosne (sela Sokolovići kraj Ruda). Obrazovan je u manastiru Mileševi, gde je, neposredno pred odvođenja u janičare, služio kao čatac. Njegov najpouzdaniji biograf, akademik Radovan Samardžić, navodi da je Bajo odveden u jedrenski saraj sa punih 18 godina, upravo negde na početku vladavine sultana Sulejmana Zakonodavca. Učestvovao je u Mohačkoj bici (1526), osmanskoj opsadi Beča (1529), da bi 1546. godine došao na čelo osmanske flote.

Na mesto begler-bega Rumelije postavljen je 1551, gde se istakao osvajanjem Banata. Njegove uspehe zapazio je sam sultan, te se od tog trenutka brzo uspinjao ka samom vrhu hijerarhijske lestvice Carstva (1561. drugi vezir Porte, 1565. veliki vezir). U zaslugu mu se pripisuje obnova Pećke patrijaršije (1557), na čije čelo sultanskim beratom biva postavljen njegov rođak Makarije. Svoj položaj na Porti učvrstio je i ženidbom sa Ismihan (Esmom), ćerkom, u to vreme prestolonaslednika Selima.

Porodične veze visokih dostojanstvenika Carstva i ženskih potomaka Osmanlija stvorile su moćnu mrežu uticaja, u kojoj su centralne ličnosti bile, kao što je već ukazano na primeru Hurem sultanije i velikog vezira Rustem-paše Opukovića, valide sultanije i njenog zeta (damad). Pojedine princeze, poput Mihrimah, i same su učestvovale u državnim poslovima, dok su se ostale samo povinovale odlukama svoje braće, majki i supružnika. Mihrimah je, uostalom, ta koja je birala saradnike svome bratu, prestolonasledniku Selimu, pošto je, najvećim delom zahvaljujući vojsci kojom je komandovao Mehmed-paša Sokolović, poražen carević Bajazit.

Veliko svadbeno veselje, povodom svadbe princeze Ismihan i Mehmed-paše, održano je u osmanskoj prestonici 1561. godine. Sokolović je bio četrdeset godina stariji od svoje mlade. U vreme kada se oženio, imao je dvojicu sinova koji su već bili zakoračili u državne službe u Carstvu, ali se ne zna ko su im bile majke. Izvori beleže da se vremenom mlada sultanija iskreno zaljubila u svog muža, te da mu je često priređivala ljubomorne scene. Znajući da je pozicija carskog zeta najava položaja velikog vezira, Mehmed-paša je trpeo hirove svoje supruge, smatrajući to cenom koju je morao da plati da bi bio deo kuće Osmanovića.

Sultanija Esma želela je poput svoje tetke Mihrimah da se otvoreno meša u državne poslove, ali izgleda da odlučni Mehmed-paša to nije bio spreman da dopusti. Dobro obavešteni Mlečani izveštavali su da paša radije podnosi nezadovoljstvo svoje žene, nego da joj prepusti poslove "koje je žensko moglo samo da pokvari". Ipak, Esma je uspevala da preko svoje majke, Venecijanke Nurbanu, kao i preko Mihrimah, nametne svoju volju po pojedinim pitanjima.

Tokom službe velikog vezira, Sokolović je zauzeo Kipar (1571). Imao je u planu izgradnju kanala Don-Volga, kao i probijanje Sueckog kanala. Smrt ga je preduhitrila u ostvarenju tih dalekosežnih nauma. Za vreme njegove vladavine uveden je namet na srpske crkve i manastire, poznat kao "prodaja crkava i manastira". Naime, sve srpske crkve i manastiri bili su dužni da se "otkupe" ili su njihova imanja, kao i blaga iz riznica, davana onima koju su tu taksu mogli da plate. Od materijala sa dve beogradske crkve koje nisu mogle da se "otkupe", Mehmed-paša Sokolović izgradio je svoju beogradsku pobožnu zadužbinu (džamiju, bezistan i karavan-saraj). Mehmed-pašu Sokolovića ubio je 1579. godine jedan fanatični derviš.

(Nastaviće se)